Случај јесте бизаран, али тражи бар хипотетичку паралелу. Хрватска премијерка (још) живи у стану отетом од српске фамилије. Замислите београдску пропорцију и случај неког министра, не мора да буде први, који се нечасно уселио у стан овдашњег грађанина хрватског порекла!

Наравно да је такав расплет незамислив, и у било каквој Србији практично и етички неостварив. Независно од тога, односи Србије и Хрватске су на силазној путањи, нарочито после заказивања датума за пријем наших чудних комшија у Европску унију. Изгледало је да ће председници Тадић и Јосиповић некако бар премостити провалије које нас деле. Али то су били само привиди.

Шеф наше државе је био тамо, лепо су га примили, провозали бродицом и почастили га као високог госта. На сваком следећем сусрету, био он неформалан или званичан, председници су се срдачно грлили и тапшали по рамену.

Наивни оптимисти су се одмах вратили носталгији о братству и јединству. Косорова је са словеначким премијером боравила на ужем балканском самиту у вили Обреновића. Примећено је да шеф наше државе и њихова Јадранка не персирају једно другом, чак је приликом дочека дражесне гошће било и овлашних пољубаца са обе високе стране.

Е сад, шта ту уопште не ваља, кад већ постоји идеја о солидном комшијском разумевању? Кад би се само овлашно збрајало оно што може бити добро и оно што није, изгледа да ипак не ваља. Може бити да званична хрватска политика, која је дала и једног Санадера, није потпуно достојна тренутка блиског пријема у ЕУ. Да јесте, премијерка би на прослави годишњице „Олује“ говорила сасвим другачије. Или би пропустила да каже реченицу којом је, практично, и Србију и њене званичнике полила помијама.

Прогласивши Готовину и његове злочинце за јунаке, Косорова је иступила са застарелом верзијом шовинистичког примитивизма. Тај се испад не може оправдати тренутном еуфоријом, нити тобожњом инерцијом славља. „Херој Анте“ јесте симбол етноцида из августа 95. Пре неколико година, министар спољних дела, млади господин Јеремић је, онако без дипломатске завесе на устима, 4. и 5. август дефинисао као време геноцида над Србима. И то је рекао усред Загреба, пред њиховом врхушком, одакле га збланути пургери на функцијама умало не протераше.

Читаве године навикавања на посмртне трауме, много тога морало је да се пегла. Све је, наравно, зависило од дефиниције и тачке гледишта. Стереотип о Србима као агресорима примио се у Хрватској још у време медијског зачетка мржње. Загреб је Србију прогласио за милитаристичко зло још у време заједничке државе.

Показало се да су и поред временске патине, многе ране још свеже. У једном часу на обе стране је владао информативни агитпроп, у смислу: чији су злочинци били гори. Ако има горих, значи да има и бољих, и то је паралогизам којим се наставља шовинистичка бољка.

Косорова није рекла да су хрватски злочинци бољи од српских, него да су они хрватски хероји, домољуби и сличне будалаштине. Званична Србија је давно престала да исписује оде осумњиченима за тешка ратна злодела. Ко је гуслао, гусла и даље. Свачега има на обе стране, али Србија ипак нема Томпсона, чији антисрпски кољачки сонгови доводе до транса деликатну публику диљем Хрватске.

Да је Тадић којим лудим случајем говорио о Младићу као јунаку кога „Србија заборавити неће!“, ето нама свих западних чиновника задужених за претње и казне, уз поништавање интеграционих достигнућа на неодређено време.

Значи ли то да Хрватска може слободно да упућује Србима опасне, болесне, неурачунљиве поруке, чак без и најмање примедбе. Јесмо се навикли на лош третман, али није добро ако допустимо ратнохушкачко надриполитичко хулиганство у нашем комшилуку.

Наш председник јесте реаговао, али прилично благо, и рекло би се резигнирано. Можда он лично или његови саветници нису нашли довољно добре формулације којима би дефинисали стање ствари. Нити су прибрали нешто савезника који ће помоћи да свет добро лупи по прстима „прву сукњу Хрватске“.

Као и увек, проблеми са Хрватском и њеним настраним вредносним системом, имају и своју естрадну димензију. За то се побринуо „господин случај“, и заплена јахте овдашњем ТВ могулу Жељку Митровићу. Он је опасно запретио Загребу, уз додатне јавне информације да Срби добијају батине на јадранској обали, а конзерве увезене „отуда“ трују нас живом и другим погодностима.

То је, видите, наљутило Хрвате. Жељко ће терати по своме док му не врну лађу. Из Хага још нема информације: је ли Готовина спремио Младићу шкампе на бузару као што је обећао, или су се ипак потукли по патриотској основи.