Ako se dobro sećam, gradonačelnik Đilas je usred snežnog nevremena lično uzeo jednu veliku lopatu i pokazao kako se to radi. To jest, na koji način žitelji metropole treba da izađu pred mećavu. Usred ove omorine, ta slika je zaista osvežavajuća. Ali, viđamo Đilasa skoro svaki dan i kad je vruće: takav mu je posao.

Mada je ovih dana taj čovek upao u sam vrtlog jedne sopstvene izjave, a ona se tiče „parade različitih“ zakazane valjda za 20. septembar ove godine. Tumačenje njegovih reči je kod mnogih analitičara i sintetičara izazvalo krupne nedoumice. Dakle, je li nam prvi čovek Beograda homofob, ma šta to značilo? Ili je samo sabrao nešto hrabrosti kako bi izneo svoj stav, koji se donekle razlikuje od ultramodernog razumevanja različitosti?

Po skromnom mišljenju ovog autora, Đilas je dobar gradonačelnik, bar zbog toga što se svim srcem trudi da takav bude. Ne samo zato što je srezao plate svojim saradnicima, a svoju i ne prima. Ima naznaka da je uradio neke dobre stvari, i verovatno bi bilo toga još da je više para u gradskoj kasi.

Inače, Srbija je područje svakovrsnog socijalnog vrenja. Svi oni koji su nezadovoljni dolaze u Beograd. Đilas je navukao na sebe bes govoreći protiv anarhije u izražavanju nezadovoljstva. Bio je protiv blokiranja saobraćaja u Beogradu, tražio je, kao što je nekada bilo, gradsku policiju. Molio je nezadovoljne da ne leže po ulicama, nego da idu na Ušće. Ali, badava Ušće, ko će ih tamo videti kad ih ne vide s prozora vlade.

Šta je onda nateralo Đilasa da komentariše paradu ponosa i njenu javnu suštinu? Ako dobro slutimo, onda to može biti samo briga za sudbinu glavnih prestoničkih ulica poslednjeg dana ovoga leta. Jeste parada različitih defile visokog rizika, a svi odavno najavljuju da su spremni za to: policija, pripadnici seksualnih manjina, ali i agresivne grupe kojima se to nimalo neće dopasti.

Beograd bi, navodno, mogao i morao da pokaže toleranciju i poštovanje drugačijeg. Mnogi gradovi u svetu su se pokazali ravnodušnim prema takvim sajmovima, ili su ih prihvatali kao i sve drugo, ali bilo je i teških incidenata. Čak i mrtvih, kao u Tel Avivu na primer. U ultrakonzervativnoj svesti, Srbija je zemlja u kojoj „nema pedera“, i otkuda sada to? Taj nesporazum proizilazi iz sukoba stanja stvari i tradicionalnog samoljublja. Moglo bi se reći, na osnovu homofobičnog i homofiličnog antagonizma, koji ovde postaju sve otvoreniji i opasniji, bacajući čak i opštu socijalnu dramu u debelu senku.

E sad, kao čovek koji nema običaj da se kloni rizika, čak svestan opasnosti od jakog pritiska pripadnika ultramodernog paradno-ponosnog trenda, Đilas je rekao otprilike kako je ljudska seksualnost lična, dakle sasvim privatna stvar. Svejedno je li taj koji se svoje privatne stvari drži principijelno, gej ili su mu nazori heteroseksualni.

To je samo prva premisa, koja je navodno bitan uslov za gradonačelnikovo oprezno (antiparadno) poentiranje. Pa je rekao da misli kako nema razloga s tim (opredeljenjem, ponosom) izlaziti u javnost.

Ima mnogo nadriučenih nijansi u tumačenju ove (rizične) izjave gradonačelnika, pri čemu je ključna zamerka u njegovom pokušaju da sebe odredi kao nekog ko „dozira toleranciju“. Dakle, pristaje na to što se ima desiti 20. septembra, ali ukazuje i da ne mora, i da je „drugost“ u tom osmišljanju suštine same parade zapravo ezopovski sud o njenoj nelegitimnosti.

U izjavi koja je ovde parafrazirana teško je naći stav koji se rezolutno protivi onome što se ima dogoditi na ulicama Beograda. Ali, nema mnogo ni argumenata kojima bi bilo izraženo Đilasovo oduševljenje. On je samo izrekao svoje mišljenje, koje bi se moglo protumačiti i kao uzdržana strepnja pred onim što bi se moglo dogoditi.

U tumačenju tog stava je možda i lozinka tolerancije. Đilasov stav je uglavnom definisan kao nejasan (nepotreban) konzervativni ispad. Skoro da je čovek proglašen spomenikom opasne homofobije.

Može biti da je neko očekivao da prvi čovek Beograda bude i na čelu parade. Mnogi su ministri dobili pozive da se pridruže defileu, i bar tada budu malo drugačiji. To bi se razumelo kao tolerancija. Hoće li neko pristati ili neće, ne zna se još, ali to može biti tumačeno kao javno erotsko deklarisanje ili gest solidarnosti.

Oštru granicu između drugačijeg i agresivne netolerancije svakako će čuvati policija. Kako će se Beograd pokazati toga dana, zavisi od toga ko će i koliko biti spreman za svoju misiju. Parada ponosa biće održana samo mesec dana pre parade pobede, dana kada će Medvedev biti u Beogradu.

Slutim da je Đilas želeo da kaže da će Beograd svakako biti pobednik, samo se još ne zna u čemu.