Ако се добро сећам, градоначелник Ђилас је усред снежног невремена лично узео једну велику лопату и показао како се то ради. То јест, на који начин житељи метрополе треба да изађу пред мећаву. Усред ове оморине, та слика је заиста освежавајућа. Али, виђамо Ђиласа скоро сваки дан и кад је вруће: такав му је посао.

Мада је ових дана тај човек упао у сам вртлог једне сопствене изјаве, а она се тиче „параде различитих“ заказане ваљда за 20. септембар ове године. Тумачење његових речи је код многих аналитичара и синтетичара изазвало крупне недоумице. Дакле, је ли нам први човек Београда хомофоб, ма шта то значило? Или је само сабрао нешто храбрости како би изнео свој став, који се донекле разликује од ултрамодерног разумевања различитости?

По скромном мишљењу овог аутора, Ђилас је добар градоначелник, бар због тога што се свим срцем труди да такав буде. Не само зато што је срезао плате својим сарадницима, а своју и не прима. Има назнака да је урадио неке добре ствари, и вероватно би било тога још да је више пара у градској каси.

Иначе, Србија је подручје сваковрсног социјалног врења. Сви они који су незадовољни долазе у Београд. Ђилас је навукао на себе бес говорећи против анархије у изражавању незадовољства. Био је против блокирања саобраћаја у Београду, тражио је, као што је некада било, градску полицију. Молио је незадовољне да не леже по улицама, него да иду на Ушће. Али, бадава Ушће, ко ће их тамо видети кад их не виде с прозора владе.

Шта је онда натерало Ђиласа да коментарише параду поноса и њену јавну суштину? Ако добро слутимо, онда то може бити само брига за судбину главних престоничких улица последњег дана овога лета. Јесте парада различитих дефиле високог ризика, а сви одавно најављују да су спремни за то: полиција, припадници сексуалних мањина, али и агресивне групе којима се то нимало неће допасти.

Београд би, наводно, могао и морао да покаже толеранцију и поштовање другачијег. Многи градови у свету су се показали равнодушним према таквим сајмовима, или су их прихватали као и све друго, али било је и тешких инцидената. Чак и мртвих, као у Тел Авиву на пример. У ултраконзервативној свести, Србија је земља у којој „нема педера“, и откуда сада то? Тај неспоразум произилази из сукоба стања ствари и традиционалног самољубља. Могло би се рећи, на основу хомофобичног и хомофиличног антагонизма, који овде постају све отворенији и опаснији, бацајући чак и општу социјалну драму у дебелу сенку.

Е сад, као човек који нема обичај да се клони ризика, чак свестан опасности од јаког притиска припадника ултрамодерног парадно-поносног тренда, Ђилас је рекао отприлике како је људска сексуалност лична, дакле сасвим приватна ствар. Свеједно је ли тај који се своје приватне ствари држи принципијелно, геј или су му назори хетеросексуални.

То је само прва премиса, која је наводно битан услов за градоначелниково опрезно (антипарадно) поентирање. Па је рекао да мисли како нема разлога с тим (опредељењем, поносом) излазити у јавност.

Има много надриучених нијанси у тумачењу ове (ризичне) изјаве градоначелника, при чему је кључна замерка у његовом покушају да себе одреди као неког ко „дозира толеранцију“. Дакле, пристаје на то што се има десити 20. септембра, али указује и да не мора, и да је „другост“ у том осмишљању суштине саме параде заправо езоповски суд о њеној нелегитимности.

У изјави која је овде парафразирана тешко је наћи став који се резолутно противи ономе што се има догодити на улицама Београда. Али, нема много ни аргумената којима би било изражено Ђиласово одушевљење. Он је само изрекао своје мишљење, које би се могло протумачити и као уздржана стрепња пред оним што би се могло догодити.

У тумачењу тог става је можда и лозинка толеранције. Ђиласов став је углавном дефинисан као нејасан (непотребан) конзервативни испад. Скоро да је човек проглашен спомеником опасне хомофобије.

Може бити да је неко очекивао да први човек Београда буде и на челу параде. Многи су министри добили позиве да се придруже дефилеу, и бар тада буду мало другачији. То би се разумело као толеранција. Хоће ли неко пристати или неће, не зна се још, али то може бити тумачено као јавно еротско декларисање или гест солидарности.

Оштру границу између другачијег и агресивне нетолеранције свакако ће чувати полиција. Како ће се Београд показати тога дана, зависи од тога ко ће и колико бити спреман за своју мисију. Парада поноса биће одржана само месец дана пре параде победе, дана када ће Медведев бити у Београду.

Слутим да је Ђилас желео да каже да ће Београд свакако бити победник, само се још не зна у чему.