Основне и средње школе у Србији постале су опасна места. Стекли смо лошу навику да најгоре вести о насиљу над децом коју чине деца примамо углавном равне душе. Шта нас брига, у школи се свашта догађа, сви смо били ђаци и стизали кућама разбијених носева.

Али изгледа да су злоћудне ствари данас сасвим другачије, и њихова се метастаза одвија пред немоћним наставницима, и још немоћнијом државом.

Из школа долазе извештаји као са фронта: има пребијене, рањене, па и убијене деце, млади хулигани одметнути од породица господаре српском просветом и успостављају право дивљег и јачег. Тако се симболички враћамо у социјалну праисторију, очарани мостовима, метроима и митским фикцијама, без наде да решимо најважније у животу.

Породице, професори, полиција и школски инспектори аветају по мраку у који једва смеју да зађу. Као да је страх оковао српско ниже школство, а министра Обрадовића одгурнуо у потпуну дефанзиву. Мада, не верујем да се високи владин чиновник плаши било чега. Будући да је у себи сабрао бар три функције, које га чине поливалентним (министар, професор на факултету и партијски трудбеник), склон сам да верујем како човек није у моћи да сва задужења обавља са истим жаром.

Било би крајње неправедно да сву одговорност за експанзију школског вандализма натрпамо на министрова леђа. Дуготрајна, запуштена болест образовног система је синдром сачињен од бесконачно много парчића. Деца у Србији лакше науче бруталност него хуманост. Због тога што је насиље у Србији кључна ставка болесног система вредности. Школски вандализам се може појмити као рефлексија многих друштвених дефеката. Деца заиста овде себи могу да прибаве најгоре могуће идоле. Оне физиономије што су без рада, без учења постигли све у животу, славећи јавно своју бруталност као кључ опстанка и лидерства у вучјим временима.

Насиље је овде промовисано и као легитиман политички став, као услов за припадање навијачком братству, као однос према другачијем. И као средство да се избори место и углед у друштву. У свакој школи сирови грубијан ће имати више поданика и следбеника него ђак генерације. То је, уз остало и постратни културолошки образац пубертетлија, који су ипак однеговани на насилним мерилима вредновања.

Млади насилници рођени су годину-две пред бомбардовање Србије. Одрасли су у транзиционој оскудици и васпитавани на лошим успоменама из најгорих времена. Београдска деца, пре свих, али и она из већих српских градова, суочена су са неуротским типом насиља, на свим нивоима: у саобраћају, у политици (Бије Веља, ама бију и Вељу), у деловима града где живе, у амбијентима свакодневних пљачки и разбојништава. Не постоји довољно убедљива осуда растуће психопатологије. Нема добре одбране од најгорих друштвених болести, које на неким нивоима добијају и романтизоване нијансе.

Школа не може остати изолована од опасних сила које су запоселе оне дечаке и девојчице жељне доминације једино тамо где и могу да је остваре, верујући да је то сасвим легитимни подухват – насиљем. За све то, друштво им је пружило сав могући простор, штитећи неке чак и на рачун њихових жртава. Видели смо збуњене директоре школа и инспекторе, људе који нису макнули даље од сопствених лимита. Не могу да дају одговоре, не знају коме да поставе право питање и шта уопште да раде.

У српској верзији школског вандализма, сведоци смо различитих објашњења. Један отац каже: „Не знам шта му је, код куће је миран, добро васпитан, помаже старијима у комшилуку. А из школе – сви се жале на њега!”

Ово је покушај да се наведу неки подстицаји који производе насилнике, и образложи друштвени амбијент који је пред њима немоћан. У свом најславнијем роману, „Господар мува”, нобеловац Вилијам Голдинг се бавио управо верзијом бруталног насиља међу дечацима, који се после авионске несреће нађу на ненасељеном острву.

После почетне слоге и солидарности у настојању да се преживи, група се дели на два дела, и међу њима почиње прави рат, уз мртве и тешко повређене. Суровост коју према себи сличнима испољавају момчићи, иначе навикли на кадетску дисциплину, ужасавајућа је. Питање које поставља запрепашћени спасилац, који их затиче у жару смртоносне борбе је једноставно и страшно: „Шта то радите, децо?”

Србија има све мање становника, али није пусто острво. Деци је, дакле, потребан надзор, одрасли спасиоци који ће морати да смисле како да школе поново постану сигурна и спокојна места. Пре тога ваља разбудити заспале државне и школске власти, а ако је то могуће коначно разумети и децу. Њима неће бити тешко да буду бољи од нас оваквих. Биће тешко неке од њих убедити да се не угледају на најгоре. Више и не знамо ко су они, али деца знају.