Понекад је јако забавно слушати образложења првог министра српске владе. Не може се појмити шта је у његовом јавном ставу прече: сурови реализам или апстрактни оптимизам. Али резултати српске економије и снага динара у томе не могу се ни наслутити у премијеровим бајкама нити у гувернеровим академским есејима.

Јуче сам на миријевској пијаци чуо најсажетију анализу нашег посртања, да не кажем суноврата. Старица, која је пазарила везу зеленог поврћа рече: „ Динар је много јак, уби нас...!” То је рекла више за себе, не марећи да ли је још неко од пијачних муштерија слуша.

У покушају да се нашем сиромаштву види крај поново смо се нашли под сечивом економске инверзије и логике која изгледа важи једино овде. Министри и њихови изасланици лепо нас обавештавају: јачање динара морало би да обара цене. Али их не обара него их диже, јер трговци калкулишу „психолошки феномен”, то јест очекивања да ће евро поново расти.

Та шпекулативна пројекција нас убија, како рече баба, независно од снаге домаће валуте. Тако да ће покушај једне лаичке економске експертизе овде бити сведен на убоги живот као такав. Дакле, шта нам све раде они који неизбежно обећавају да је питање часа када ће нам бити боље. Они су толико безочни да иду и корак даље: убеђују нас како нам је већ јако добро, али ми то још не знамо.

Игре са ценама горива увредљиве су за здрав разум. Могао би на овом месту да буде убачен један слоган, као парафраза пивске рекламе: Возачи знају зашто! Знају сви, не само возачи. За најгори бензин у региону плаћамо највише. Могући одговор, који стиже из владиних кабинета, већ смо чули: коме је скупо – не мора да вози! Замислите, то је сасвим тачно. Али цинична препорука се тиче основних слобода и навика и цивилизацијских достигнућа. Тако безобразну поруку својим бирачима неће упутити ниједна власт којој је стало до било чега, осим до власти као такве.

У основи ове басне са људским ликовима пише да је државна каса углавном празна и да влада радо посеже за енормним дажбинама које иду на грбачу потрошача, у овом случају возача. Беше се дигла галама око криминалне и потрошње пара из буџета, без разума и контроле, па ништа. Вук јесте сит, али овце нису на броју. Стратегија овце у српском случају јесте да су оне кротке преко сваке мере. Шишање се подразумева. Нема ниједне која би бекнула тако гласно, да се вук бар штрецне! Српска аска нема одговор, нити покушава да објасни бар себи и сабраћи са јефтином вуном, ко то мути воду!

Један недељник објављује фељтон како су силне милијарде долара, које су после 2000. дошле у Србију једноставно нестале. Пљачка је изведена у стилу Дејвида Коперфилда. Било је и нема више.

Нека то буде посао за борце против организованог криминала, у акцији коју је онако силно најавио председник Тадић, а у томе му помаже Мики Ракић. Али гориво ће подићи цену свему што се једе, не само луксузу да се путује. Шта се догодило? Па, ништа. Само смо примили к знању, и ту не може бити крај. За десетак дана поново ће „скочити цена деривата”, а „у складу са трендовима на светском тржишту”. Добро, чак и да не знамо какви су планетарни трендови, у комшилуку бензин и дизел гориво појефтињују.

Колико сам успео да запамтим, и Србија има некакво кржљаво удружење (угрожених) потрошача. Једно време се јављао њихов председник па је заћутао. Ако је неко заборавио, италијанске владе су падале због поскупљења виталних производа од пар лира. Наши потрошачи пристају на све, нешто из летаргије, више из осећања немоћи и узалудности борбе против воденичара Саве Савановића.

Гледали смо политичку параду СНС-а и трагикомичну дехидрацију њиховог вође. Програм те групе људи је овакав: кад ми дођемо на власт, у Србији ће бити боље. Можда Тома Николић има бољи модел за игнорисање стварности него ови на власти. Најгоре је што српско бирачко тело нема велики избор. Бираће између ових који негују своју удобност у сфери илузија и оних који заиста немају шта да понуде, осим виртуалних вредности, које је давно обрастао коров: поштену власт у Србији. А на власти су већ били, то се не заборавља.

Аутору ових редова није на уму да негира постојање часних људи који би водили послове у Србији у корист својих бирача. Али они тек треба да се појаве, негде у међупростору између нејасне левице и костимираног десног центра. Никако не треба жалити што српски „бензиници” спремају сопствени изборни пораз. Али и она бака на пијаци и остали сиромаси знају да је тешко преживети њихове опите над стрпљењем нације. За почетак менталног и сваког опоравка, нама нису потребни стиропори и уврнута логика подгојене владајуће олигархије. Потребно је бар мало, сасвим мало поштовање колективне интелигенције народа.