Редакција "Политике" примила је прошле недеље пошту из Првог општинског суда у Београду. У пошиљци је била тужба коју је против главног уредника листа поднео Комитет правника за људска права, невладина организација коју заступа Биљана Ковачевић-Вучо. Госпођа Ковачевић-Вучо и њен комитет огорчени су на "Политикин" уводник "Као НАТО", из пера Љиљане Смајловић, објављен 22. јула ове године. Тужилац сматра да је објављивањем овог чланка учињено дело говора мржње.

За подсећање читаоцима, коментар је писан првих дана рата у Либану. Већ на почетку жестоког израелског бомбардовања Либана биле су јасне две ствари: да израелска ваздушна кампања има неке сличности са кампањом НАТО против Југославије (уништавање инфраструктуре, употреба касетних бомби против цивила), као и да израелски начин ратовања подсећа на кршења хуманитарног права и ратне злочине (самовољно уништавање градова, нападање небрањених села и насеља) због каквих се починиоцима суди на Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу (МКСЈ).

Нисмо то приметили само ми у редакцији "Политике". У чувеној Би-би-сијевој емисији Хардток (Hardtalk), водитељ Стивен Сакур упитао је члана израелске владе Исака Херцога није ли му непријатно што се у Хашком трибуналу, по члану 3. Статута МКСЈ, људима са простора бивше Југославије већ десет година суди за дела веома налик оним која Израел чини по Либану. Херцог је одговорио да Израел ради тачно оно што је 1999. године у Југославији радио НАТО.

"Политици" се није, као већем, моћнијем и богатијем Би-би-сију, указала прилика да о тој теми поприча са члановима владе израелског премијера Ехуда Олмерта, али је дошла на идеју да затражи мишљење неког од бројних локалних активиста људских права који су протеклих деценија код нас испекли занат и "изградили међународне репутације и каријере на критици балканских злочина против цивила". Неколицина активиста је одбила молбу редакције за колумну и отуда уводник "Као НАТО".

Судска тужба против главног уредника "Политике" у Комитету за људска права је вероватно писана у брзини и помало аљкаво, јер су се речи "на критици" балканских злочина претвориле у "на крилима" балканских злочина. У тужби је непрецизно пренесен и одговор члана Олмертовог кабинета британској телевизији, али и из такве тужбе се да разабрати да је срџбу Биљане Ковачевић-Вучо заправо изазвала завршна реченица "Политикиног" уводника. У тој је реченици стајало да није чудо да се Херцог (чија је влада преузети модел ваздушне кампање применила далеко бруталније) усуђује да изговори оно што би тешко изговорили људи који се код нас "уз помоћ западних донација боре за примену универзалних норми и хуманитарног права". Део реченице под наводницима, који садржи речи "западне донације", у тужби је посебно подвучен.

Та реченица је Биљани Ковачевић-Вучо послужила као изговор да главног уредника "Политике" оптужи за намеру да "код обичних грађана – читалаца овог листа" изазове негативне емоције, мржњу, нетолеранцију и нетрпељивост према активистима невладиног сектора. Иронијом случаја, тужба је поднесена 3. августа ове године, дакле само неколико недеља пре него што су се водеће светске невладине организације које се баве заштитом људских права, попут Амнести интернешенел и Хјуман рајтс воч (Amnesty International, Human Rights Watch), огласиле експлозивним тврдњама да је Израел прекршио хуманитарно право и починио ратне злочине у Либану. Десетак дана пре тужбе, у "Политици" је изашао изврстан текст професора мећународног права Војина Димитријевића о НАТО-у и другим ратовима против цивила, који је један наш читалац назвао "примером темељне, објективне стручне анализе без предрасуда".

Комитет се буни што "аутор... подстиче стару поделу у широј јавности... да невладине организације односно њени активисти ... јесу домаћи издајници и страни плаћеници". Ништа од тога не пише у тексту, али Комитет тврди да "аутор шаље поруку читаоцима". Занимљиво је да Комитет, огорчен што се у тексту спомињу стране донације, нема већих новчаних захтева према туженој: сматра да је вредност спора пет хиљада динара, и тражи од Љиљане Смајловић да тужиоцу надокнади трошкове поступка, те да јој суд забрани "поновно објављивање истог". Пресуда у корист Комитета, другим речима, треба да буде пре свега васпитног карактера.

Шта је то чему би Ковачевић-Вучо и њен Комитет хтели да нас науче?

Део одговора може се наћи у најави једне друге тужбе, којом је овај комитет јавно махао негде у исто време када је летос у "Политици" у тишини препознавао "говор  мржње". Реч је о тужби против историчара Мирослава Перишића, који се дрзнуо да у НИН-у критикује памфлет истог комитета против Војислава Коштунице. Тужба против Перишића "мора да се поднесе", рекао је тада Комитет, "и због жеље да ће Перишићеве речи једног дана постати предмет обраде од стране независног правосуђа". Ову најаву Комитета читав низ угледних историчара (почев од Љубинке Трговчевић, Бранке Прпе и Љубодрага Димића) прогласио је у писму НИН-у реликтом ждановизма, институционализовањем насиља у Србији и тежњом Комитета да се застраши свако ко мисли различито од чланова и председнице Комитета. Огласио се и доскорашњи амбасадор СЦГ у Прагу Александар Илић, који је  ово "једног дана" такође протумачио као покушај застрашивања (кад ми поново дођемо на власт, тадашње независно правосуђе, у нашим шапама, казниће Перишића, и стотине њему сличних, макар и ретроактивно...).

У случају "Политике", Комитет би да забрани изношење претпоставке да новац утиче на политичко мишљење, те да можда постоји нека веза између финансирања појединих невладиних организација и њиховог деловања. Веза између новца и политике је једна од најстаријих веза на свету, и централна тема сваког политичког дискурса, почев од оног што људи причају у трамвају, па до уводника у "Њујорк тајмсу" и "Монду". О томе расправљају катедре за политичку науку и филозофију и на Харварду и на Сорбони. Тражити да се забрани изношење претпоставки о вези новца и политике, значи у ствари тражити да се забрани било каква расправа о политици.

Тужба госпође Ковачевић-Вучо и њеног комитета је заправо добра прилика да се заиста јавно постави питање финансирања ове организације, која на свом Интернет сајту међу донаторе убраја и Амбасаду САД у Београду, односно њену Комисију за демократију, затим Америчку адвокатску комору, Америчку агенцију за развој, холандску амбасаду, "Конрад Аденауер" фондацију... Да ли ове амбасаде и организације заиста одвајају новац намењен развоју демократије у Србији како би финансирале делатност групе која иде на суд како би издејствовала забрану слободе говора у Србији? Како би застрашивала оне који се усуђују да мисле другачије?

Неко ће можда рећи да Комитет, откако га је рентирао Владимир Беба Поповић, више нема у јавности значај и тежину какву је имао када се борио за људска права оних које је угрожавао режим Слободана Милошевића. Неко ће рећи да ће суд ионако исмејати претензију госпође Ковачевић-Вучо да одређује подобност учесника у јавној дебати и да забрањује разговор. Није то оно што је важно. Важна су људска права, и важна је наша борба за њих. Та борба је важнија и од организација за људска права. Пре отприлике годину дана Жарко Пуховски, из Хрватског хелсиншког одбора, овде у Београду је рекао да невладине организације "могу живјети овако или онако, али умиру увијек на један начин – губитком критичности... Људи који се нису бојали Туђмана и Милошевића боје се трећеразредних европских бирократа. И то је срамота. То је жалосно."