Париз – Задатак није био нимало лак: створити одговоран, динамичан, уређивачки и економски независан медијски сектор тамо где дотле није постојао. Увести медијске стандарде Запада у такозваним новим демократијама, у земљама бившег социјализма где су новинари дотле били у служби режима, а не сервис грађана.

Докле се у овоме стигло, какви су резултати великих напора и још већих пара које су у медијски сектор, од Балкана до Русије (укључујући и све бивше совјетске републике) уложиле западне владе, међународне организације и приватни донатори? Трагање за одговором на ово питање била је тема ,,Евроазијског регионалног форума за развој медија”, одржаног у ,,Кући Европе” у Паризу, где сам, међу више од стотину учесника, представљао наш НУНС.

Закључак тродневне дебате, праћене експертским презентацијама, био је да нисмо задовољни, али да помака има. У главном циљу – како да медији (новине, радио и ТВ станице) испуњавају своју мисију служења јавности, а да у исто време плаћају своје рачуне (и новинарима плате), резулатати су различити од земље до земље, али на неки начин свугде су сличне околности: не баш према новинарском послу пријатељски расположен правни систем и политичко окружење.

Главна пажња је, с разлогом, била усредсређена на медијски развој у најмногољуднијој ,,новој демократији”, оној у Русији. И тамо су у ову сврху потрошени милиони долара, док је резултат по много чему – разочаравајући.

На листи коју сачињава амерички ,,Фридом хаус”, Русија је од 2005. у категорији ,,неслободних земаља”. У 2006, била је на 158. месту, између Бахреина и Венецуеле, а прошле године је пала на 164, између Азербејџана и Брунеја. Према речима Игора Иваненка, генералног секретара руске Уније новинара , ,,професија новинар не постоји у данашњој Русији”. Значи ли то тотални неуспех?

Не баш. У многим аспектима, начињени су крупни помаци. Медији су, прво, постали бизнис: мало ко оспорава да могу и да треба да зарађују. Новине су приметно напредовале, у дизајну и у садржају: уместо досадних извештаја са званичних скупова који су доминирали у социјалистичкој штампи, данас се много више пажње посвећује правим људима, новине су у знатно већој мери окренуте читаоцима.

Али медијска заједница је и данас неорганизована и обесхрабрена, новинарство је једна од најмање поштованих професија; медијима не верују ни они о којима пишу ни они за које пишу. Међу новинарима су свеприсутни цинизам према послу и корупција, влада контролише главне ТВ канале и националне таблоиде. Донети су нови рестриктивни закони, новинари служе властима, уместо да их у име јавности контролишу, уредници више воде рачуна о тржишним критеријумима него о професионалним стандардима. Упадљив је тренд према сензационализму: медијски лидери се опредељују да својој публици угађају, уместо да је усмеравају.

Звучи познато? Многи учесници скупа имали су да додају понешто из личних искустава, од високог нивоа и углавном некажњивости насиља према новинарима, преко криминализације новинарских грешака, до монополизације власништва над медијима. Чак и тамо где се у улози власника не појављује држава, медијски тајкуни су спремни да служе властима или појединим политичким опцијама.У многим земљама , слично као у Србији, проблем није слобода медија – границе медијске слободе су последњих година изузетно проширене, али невоља је у томе што су у том процесу и драстично редуковане границе новинарске одговорности.

Показало се, уз то, да финансијска стабилност није довољан услов за уређивачку независност и одговорно новинарство. Изложеност западној новинарској пракси такође не мора обавезно да унапреди етичке стандарде новинарства у новим демократијама. Медији су свугде огледало друштва коме служе и то су главна ограничења њихове трансформације у истинске промоторе јавне транспарентности, политичке разумности, друштвеног развоја и мирног решавања друштвених конфликата.

Незадовољство сопственим учинком на овом париском скупу изнели су и медијски донатори којих је, истина, у евроазијском региону све мање: и они се окрећу новим подручјима којима је, по њиховој процени, неопходан ,,извоз (медијске) слободе”. Али, како је све очигледније, слобода генерално, па и она медијска, није извозни артикал – она је историјско достигнуће. Што рече Самјуел Хантигтон, ,,демократија је решење за проблем тираније, али не обавезно и за све остало”.