Јуче црни ђаво, сутра бели анђео. Енергија из атома прво је проглашена спасиоцем човечанства, па потом једном од највећих претњи. У сваком случају, оно што је још од њених почетака (прва централа је прорадила 1954. у СССР-у) представљала са становишта енергетске економије увек је било у сенци политике и екологије. Страхови од нуклеарне катастрофе (потврдио их је 1986. Чернобиљ), бојазни од злоупотребе технологије у војне сврхе (данашњи примери Ирана и Северне Кореје), политичке контроверзе – све досад чинили су струју из нуклеарних централа најмање пожељним и највише оспораваним решењем за енергетски шкрипац.

Али глобално загревање – климатске промене изазване енормном потрошњом фосилних горива (нафте и угља) и на почетку овог века сасвим уверљивим доказима да човечанство мора да мења основни погон цивилизације донели су и нове погледе на нуклеарну струју која, уз све мане, има и једну велику предност: не производи угљен-диоксид који је главни кривац за пораст глобалне температуре. Научници из тима који су саставиле Уједињене нације, у свом драматичном извештају о климатским променама објављеном прошлог фебруара, отишли су чак толико далеко да убрзану изградњу нуклеарних реактора препоруче као стратегију са суочавање са овим проблемом.

Климатски песимизам је постао квасац за нови нуклеарни оптимизам. Говори се чак и о "ренесанси" атомске енергије, нуклеарна технологија није више тако црна као што је до јуче представљана. У сваком случају, реалност да глобални апетити за енергијом расту (ОЕЦД процењује да ће до 2030. потребе бити за 53 одсто веће од садашњих), доприноси да нове зебње од климатске апокалипсе потискују старе страхове од нуклеарне катастрофе.

Нуклеарна индустрија, дуго већ у стагнацији (1990. у изградњи је било 83 реактора, а данас само 29 – у најбогатијој земљи света, Америци, нови реактор није поручен већ 28 година, док је у Европи једино овакво градилиште отворено прошле године у Финској), ово је, разуме се, једва дочекала, и кренула у офанзиву придобијања јавности, нудећи нове погледе на економичност, безбедност и еколошку поузданост овог начина генерисања струје. Говори се тако о апсолутно безбедним генераторима четврте генерације, истиче се чињеница да, на пример, сав отпад произведен током 40-годишњег коришћења свих француских атомских централа може да се смести у једну фискултурну салу, да једна централа која обезбеђује струју за милион људи годишње произведе отпада димензије новчића од два евра и слично.

Али, као и у свему другом, ни овде ништа није онакво каквим се чини на први поглед.

Данас је у погону 435 атомских централа у 31 земљи. Од нуклеарне струје највише зависи Француска (58 реактора који подмирују 80 одсто потреба). У САД на овај начин се генерише само петина домаће електрике. У Европи као целини атомска струја учествује са 33 одсто.

У глобалном енергетском билансу учествује само са шест одсто, док у целини даје 16 одсто светске струје. То значи да нуклеарна енергија данас не утиче битно на факторе климатских промена. А да би заменила само десет одсто данашњих централа на фосилна горива, било би неопходно изградити неколико хиљада нуклеарних реактора – што у догледно време није замисливо.

Иако је далеко од економичности која је најављивана у зору нуклеарне ере ("енергија толико јефтина да се не исплати мерити је"), атомска струја данас јесте конкурентна са оном која се добија сагоревањем угља или нафте (и јефтинија од оне од гаса или из соларних плоча), треба се суочити са чињеницом да један реактор подразумева инвестицију од три до четири милијарде долара, док његово планирање и изградња трају и до 12 година!

Такође, великом броју реактора сада у погону у Европи у идућих 10 до 20 година истиче радни век (свих 17 немачких, према одлуци владе из 2000. треба да буду затворени до 2020).

На другој стани света, Јапан такође верује у атомску струју, а две растуће економије, Кина и Индија, већ увелико планирају нове реакторе – у Кини се планира чак 13.

Код нас је још на снази Закон о забрани нуклеарних електрана, мада их у нашем непосредном суседству има у обиљу: Кршко у Словенији, Черна вода у Румунији, Козлодуј у Бугарској, Пакш у Мађарској. И ми смо суочени с растућим електродефицитом и неопходношћу да сачинимо јасну стратегију како да се са њим носимо. Иако наше статистике кажу да смо богати угљем, светске наводе само наше хидропотенцијале.

Нуклеарном оптимизму се супротстављају и упозорења да су познате резерве нуклеарног горива, уранијума, довољне још само за око 70 година. Најзад, нису занемарљива ни упозорења да досад није изграђено ниједно место за перманентно одлагање нуклеарног отпада, нити је усвојен практично применљив међународни режим који би спречио злоупотребе горива у војне сврхе.

Климатске промене јесу изазвале и загревање за атоме, али то није нуклеарна ренесанса: препород доживљава само дебата о нуклеарним енергетским опцијама.