У поштанском сандучету мог компјутера тренутно се налази 6.158 порука, пристиглих у последњих годину и по дана. На сваку сачувану су најмање две избрисане, у којима ми је нуђена вијагра, продужење пениса, брзи милиони долара ако нигеријским високим државним чиновницима помогнем да оперу паре, понуде руских лепотица које желе да су удају баш за мене (несвесне да сам срећно ожењен), обећања да ми секс постане "највеће уживање" и рецепти да ме "она обожава" више од било ког другог. Електронску пошту проверавам веома често. Да ли очекујем нешто важно? Не, него само осећам свраб да би могло да стигне нешто важно. Проучавајући искуства других у припреми материјала за овај текст, закључио сам да највероватније још нисам постао зависник од "емајлирања", али да сам опасно близу. Кад некоме пошаљем мејл, помало се осећам нелагодно ако одговор не стигне у року од сат времена. А кад сам дуже време далеко од компјутера, ухвати ме зебња да ми је у међувремену неко поручио нешто баш значајно.

Много пута сам себе ухватио како ми је лакше да не откуцам имејл, него да обавим телефонски разговор. А догађа ми се, срећом не исувише често, да се, чим кликнем на дугменце за слање, одмах покајем. Испостави се да сам инстант комуникацију коју омогућава електронска пошта схватио и као обавезу да много тога саопштим пребрзо.

Сигуран сам да сличне симптоме, проблеме и искуство имају и многи од вас који ово читају. Електронска пошта, која је први пут испробана још пре интернет ере, 1971, данас је највише коришћен сервис на компјутерској мрежи. И највише злоупотребљаван.

Према неким рачунима, у свету се сваке секунде пошаље два милиона електронских порука, које су постале замена за класично писмо, телефонски разговор, договор у четири ока. Сећам се како сам средином деведесетих завидео реткима који су имали имејл адресу: то је била привилегија само важних академских грађана.

Кад је постала приступачна, најпре бизнису, била је добродошла алатка која је олакшала и убрзала комуникацију, размену важних информација и докумената, пословне консултације – најављивала је, укратко, нове узлете у продуктивности. Кад је сишла у масе, отворила је нове хоризонте персоналних контаката. А онда се дошло до тачке кад је имејл адреса постала део пословног бон-тона и лична легитимација припадности информатичком добу.

Али, као и у сваком цивилизацијском прогресу, у једном моменту се открије да благодет има своју не малу цену. У случају електронске поште, она из дана у дан расте.

Основна дијагноза је да изум настао зарад убрзања комуникације, у све већој мери почиње да је обесмишљава и успорава. Све израженији је синдром "дигиталног цунамија": све смо затрпанији информацијама, међу којима је све мањи постотак оних које су нам заиста неопходне.

Према једној анализи, у типичном "инбоксу" корисника интернета у ЕУ, чак 80 одсто порука су "спам", израз који означава нежељену пошту. У пословним системима, емајлирање у све већој мери генерише негативан салдо: више краде од продуктивности него што јој доприноси. Гартнер, фирма која се бави информатичким истраживањима, у једном извештају констатује да имејл узрокује највеће траћење радног времена: само десет одсто порука које се прочитају су заиста важне за посао.

Али профитна димензија није једина: подједнако важна је и социјална. Технологија нас све више изолује од стварне људске комуникације. А и кад је неопходна, електронска најчешће није оног квалитета који је сврсисходан.

Кад смо некад писали писма, пажљиво смо бирали сваку реч. Електронска писма пак настају (пре)брзо. И често завршавају тамо где их нисмо послали. Сваки програм за електронску пошту има и команду "forward" (проследи): прималац може да је инстант достави на небројено других адреса.

Шансе за неспоразуме су код емајлирања много веће него у другим врстама комуникација. У последње време зато се све чешће указује на неопходност увођења одговарајућег бон-тона за ову област. Према препорукама Мајкрософта, најважније је следеће: 1) не користите имејл да бисте избегли лични контакт 2) никад не пишите оно што не бисте написали на поштанској разгледници 3) имајте у виду да су све електронске поруке јавне – интернет провајдери их чувају и кад их ви избришете 4) придржавајте се свих правописних правила, јер са сваком поруком шаљете и информације о себи. И најзад, 5) прочитајте све још једном и добро размислите пре него што кликнете на "send".

Пре него што сам почео ово да пишем, позабавио сам се статистиком сопственог емајлирања: ако сам на сваку од 6.158 сачуваних порука током поменутих годину и по, за читање и евентуално одговарање потрошио минимум три минута, то је укупно 307 сати, или чак 38 осмочасовних радних дана!