O čemu pisati u vremenu prepunom događaja? O zemljotresu, poplavama, mrazu i snegu kojim se priroda pobunila protiv ljudskog nasilja i stavila na probu našu solidarnost? Drina se izlila i od reke se pretvorila u „neprelazno more”. Neki u tome vide i političku simboliku u trenutku otopljavanja odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Nema simbolike u neodgovornosti muftije Zukorlića koji je spreman da nas zbog svoje nekontrolisane političke ambicije ponovo zavadi sa susedima i čak ugrozi mir u regionu. Treba li skrenuti pažnju na dobrodošlu činjenicu da se najzad, polako i oprezno, otvara pitanje univerziteta u Srbiji kao tvrđavi otpora reformi i modernizaciji obrazovanja, a samim tim i celog društva? Tu je naravno i česma koju je otvorio „Vikiliks” iz koje kuljaju diplomatske pikanterije. Srbija je ponosna što su mnoge depeše posvećene našoj političkoj nedoslednosti i nepoverenju koje uživa u „ostatku sveta”. Da li vašu čitalačku pažnju usmeriti ka tome sa kim će Srbija dočekati „novu Nobelovu nagradu za mir”? Društvo je malo i odabrano ali odlučno u nepoštovanju ljudskih prava. „Ma ja bih dala jednog disidenta za most preko Dunava”, reče mi jedna poznanica iz Borče i na trenutak me pokoleba u oštroj osudi ove odluke naše države.

Iz bogate ponude izabrao sam izbore. U ponudi ih ima raznih – od ritualnog prepucavanja opozicije i vlasti o potrebi novih izbora, preko prevremenih kosovskih do redovnih partijskih. O pitanju Kosova se vodi začuđujuće mirna rasprava o učešću Srba na tim izborima. Srbija je (ne)jasno rekla da se „nisu stekli uslovi” ali odmah potom „da svako treba sam da odluči da li će izaći ili ne”. Mediji vidljivo daju više prostora onima koji zagovaraju izlazak Srba na izbore, dok je prisustvo u javnosti onih koji čekaju „sticanje uslova” svedeno na pristojan minimum. Ovi drugi tvrde da će izlazak na izbore dovesti do podele između Srba u Kosovskoj Mitrovici i onih u enklavama. Kao da ta duboka podela već ne postoji. Za koju opciju vlada zapravo navija pokazuje i činjenica da bojkot zagovara samo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju i u njemu Srbi sa Kosova na radu u Beogradu koji nepristojno i paternalistički govore o političkoj nezrelosti Srba iz enklava da samostalno donose odluke. Sve u svemu očigledno je da se privikavamo na novu realnost i to ne samo u proceni političkog uticaja Srbije na Kosovu već i na činjenicu da Srbija nema sredstava za finansijsku podršku na kojoj se bazira dosadašnja „patriotska” politika.

Paradoksalna je činjenica da su za Srbiju u ovom trenutku od kosovskih važniji izbori u partijama vladajuće koalicije. Ne slažem se sa onim analitičarima koji nas uveravaju da su ti izbori stvar partija bez suštinskih posledica po politiku Srbije. Duh i odnosi koji vladaju u partijama direktno se preslikavaju na način na koji vlada vodi državu. U tom smislu izbori u DS donose i dobre i loše vesti. Nije dobro kada bilo ko nema protivkandidata, čak i samo formalnog, a posebno je loše kada je to predsednik stranke. S druge strane dobro je da novouvedena javnost u unutarpartijskim raspravama u DS pokazuje da ne postoji bespogovorno prihvatanje svih predsednikovih ideja. Nije prošao predlog o sedam potpredsednika koji je trebalo da pomiri rogove u vreći, izgleda da neće proći ni Jeremić koga svi vide kao Tadićevog kandidata. (Vreme će pokazati da li je zapravo u pitanju manevar kojim će se zbog neuspeha na partijskim izborima „steći uslovi” za smenu Jeremića sa mesta ministra spoljnih poslova.)

Ohrabruje što izgleda da su bar za sada u prednosti oni koji postižu konkretne rezultate na javnim funkcijama koje obavljaju. Pajtić je siguran kandidat ne samo zbog vojvođanske kvote već i zato što za svoj rad ima nepodeljenu podršku u pokrajini koja se ne sme prevideti. Šutanovac je uprkos svemu sproveo profesionalizaciju vojske i onako, kao usput, kontinuirano radi na ulasku u NATO. Đilas popravlja i gradi grad. Ne valja međutim što se činjenicom da je samo Jelena Trivan jedina kandidatkinja za „žensku stolicu” stvara utisak da nema kompetentnih političarki u DS-u i da je to potpredsedničko mesto bez prave političke težine.

Po Srbiju su posebno važni izbori u SPS-u jer od njih zavisi da li će oni nastaviti svoju novu proevropsku demokratsku politiku ili se vratiti u prošlost. Bez obzira na moguće dramatične posledice ovih izbora ili upravo zbog te dramatike, iz SPS vrlo malo „curi” u javnost. Kao partija sa iskustvom očigledno će svoje probleme rešiti u „porodičnom krugu”.

Mi izvan partija možemo samo da čekamo sa nadom da će opšte dobro pobediti politikantske kalkulacije.

direktor Građanskih inicijativa