Глад је реч која се све чешће чује у јавности. Глад у Србији. Глад у Србији која је о себи мислила и говорила да је толико плодна да хране никада неће недостајати, да су нам корени тако дубоко у селу да се у Србији напросто не може умрети од глади.

Вероватно је тако некад било у „земљи која може да храни целу Европу” како су нас тада учили. Данас су села пуста и у Војводини и у централној Србији. Више се нема код кога отићи по „породични харач” у месу, поврћу и воћу. Недавно сва земља је продата и чека да постане „грађевинска”. Сва младост прелила се у градове који се гуше и у којима многи гладују. Медији преносе статистику глади која бележи озбиљан пораст броја грађана који су пали испод линије сиромаштва. А довољно је да погледате кроз прозор. Сигурно се види неки контејнер и све чешће и људи око њега, који разним справама које су у очају осмислили копају по њима у потрази за старим хлебом...

„Ту, поред вас, невидљиви, стотине, хиљаде људи не знају да ли ће данас јести. Деца, пензионери, учитељи и радници....” То је текст из ТВ спота о народним кухињама који сам снимио пре више од петнаест година. То је био позив на суочавање са тадашњом реалношћу, вапај за помоћ онима који су гладовали побеђени ратовима, инфлацијом, санкцијама, демагогијом... Захваљујући сензибилитету и визионарству кустоса изложбе „Околности” тај спот је изложен на 50. Октобарском салону који рекапитулира непосредну прошлост и одсликава узнемирујућу садашњост. На изложби можете дати и прилог за народне кухиње јер број оних који се хране у народним кухињама расте вртоглавом брзином. Зову их „жртвама транзиције”, а они су заправо жртве лоше осмишљене и још горе спроведене транзиције. Скоро је непристојно овде навести да су кроз транзицију прошле и Чешка, и Словачка, и Пољска и Словенија, али у њима није било толико „жртава”. Овде очигледно неко не зна да ради свој посао или, што је можда тачније, зна да ради искључиво у свом интересу а не за опште добро.

Треба ли подсетити на злокобну најаву из не тако давних времена када нам је речено да ћемо ако треба „јести и корење” да бисмо очували своју духовност, ујединили све Србе у једну државу и свету доказали да све можемо сами. „Јешћемо корење” био је одговор на санкције које су Србији уведене због њене ратне политике. Данас нема спољних санкција али постоји нешто друго, много софистицираније. Данас се санкције зову – трговински монопол. Хране има, али је она због изузетно високих цена све мање доступна грађанима. Застрашујуће је да смо сви принуђени да купујемо у једном трговинском ланцу који диктира вртоглаве цене. Исти ланац сам себи уводи конкуренцију и за оне који не могу да плате, за сиромашне, отвара „СОС маркете”! Гнусно!

Реторички се поставља питање како се може (пре)живети са пензијама од 10.000 до 15.000 динара? А то питање је све само не реторичко и не дотиче само пензионере. Један возач у државној служби ми је рекао да му је плата 18.000 динара. Има жену и двоје деце. Верујем да је његово поштење на свакодневном искушењу пред изазовом преживљавања породице. Такође верујем да његова немоћ и бес расту из дана у дан. Са стрепњом чекам дан када ће се невидљивим нитима социјалних мрежа бес сиромашних повезати и кренути по правду.

Данас, на почетку 21. века Б92 је препознао проблем и да би скренуо пажњу на сиромаштво које се шири покренуо кампању „Штрајк глађу против глади!”. Број оних који најављују да ће у кампањи учествовати и тај један дан гладовати је импресиван и из дана у дан расте. Али то није довољно. Потребна је промишљена и одлучна акција државе. Влада је најавила да ће се повећати средства за народне кухиње. То је санирање последица, а не решавање узрока проблема. Како оживети село? Како пољопривредну производњу учинити рентабилном за произвођача? Како покренути производњу и отворити тржиште?

Време глади није време ни за социјалну демагогију ни за сурову тржишну филозофију. Кад људи гладују време је за одговорну политику и солидарност.

директор Грађанских иницијатива