Najcrnje slutnje evrofoba su se obistinile: Srbija je na „beloj šengen listi”! Srbi će moći da izađu iz zatvora u koji su pre dvadeset godina zatvoreni, da se uvere da su ih lagali da nas ceo svet mrzi i da svojim očima vide kako se može živeti i drugačije: bez bede, straha, mirno i slobodno... Protivnici slobode koji sebe nazivaju srpskim patriotama sve su pokušali da to spreče – vodili ratove, ubili premijera, prekidali pregovore sa Evropom, otezali sa potpisivanjem sporazuma, palili ambasade, opstruirali rad skupštine, izazivali nasilje na ulicama i ubili Brisa Tatona... Srećom po sve nas, i ovaj rat su izgubili.

Rasplet je započeo dolaskom Jelka Kacina i njegovom najavom čvrste odluke EU da otvori svoje granice prema Srbiji. Novinarima se obratio sa „Juno potkivano, dobar dan, merdita!”. U svojoj nemoći i frustraciji protivnici slobode pokušali su da to iskoriste da nam bar malo pokvare zadovoljstvo zbog odluke Evropskog saveta ministara. Merdita, ili dobar dan na albanskom, protumačeno je kao politička provokacija i novi napad na našu „teritorijalnu celovitost”. Deo medija se obrušio na Kacina dokazujući njegovu zlu nameru podsećanjem, između ostalog, da je ,,za vreme kratkih vojnih sukoba 1991. godine, bio medijski ’general’ blickrig pobede slovenačke teritorijalne odbrane nad golobradim vojnicima JNA” (,,Večernje novosti”)! U svojoj bespomoćnosti i osvetničkom besu najdalje je otišla „Nova srpska politička misao” (NSPM) u tekstu u kome, da parafraziram Mihiza, „sve što je misao nije novo, a sve što je novo nije misao”. „Njegova trojezičnost je providno dvolična”, piše NSPM „jer je Kacin ovim bezobrazlukom strojevim maršem pregazio preko činjenice da je srpski zvanični jezik ove države”. Niko nije primetio da je Jelko Kacin, Slovenac i predstavnik Evrope, u Beogradu govorio srpski. Verovatno će autori iz NSPM utvrditi da je Kacin zapravo govorio hrvatski i time, na svima poznati slovenački način, još jednom prevario Srbe.

Mržnja i netolerancija koju je izazvala jedna reč, doduše jedna albanska reč, nema nikakve veze sa Jelkom Kacinom. Ta mržnja i netoleracija su naš, srpski problem koji nas ponovo može odvesti do pogubne tragedije. Anticivilizacijsko uverenje da kao većinski narod imamo i veća prava od „ostalih građana i građanki Srbije koji, eto ili avaj, sa nama žive” obeležio je i raspravu o Statutu Vojvodine. Srbi ne mogu biti „nacionalna zajednica” i time izjednačeni sa ostalima koji u Vojvodini žive! Taj mentalni sklop koji sputava razvoj drugih da bi opstao kao „većina” najbolje je ilustrovao, verujem nenamerno, ,,dvojac” Vukadinović–Antonić u svom otvorenom pismu Borisu Tadiću: „Srbija je isuviše mala zemlja za region kakav je Vojvodina”! (Ne želim ni da zamislim šta bi se dogodilo nekome iz Vojvodine da je napisao istu rečenicu!). Srbija jeste mala država u Evropi, Srbi jesu brojčano mali narod i nikakav nacionalni zanos, nikakvo kočoperenje to ne može da promeni. Protiviti se decentralizaciji znači biti protiv jednakosti u pravima između većine i manjine, što je suština demokratije. Protivnici autonomije administrativnu decentralizaciju Srbije vide ne samo kao razbijanje „toliko neophodnog državnog jedinstva” već kao razbijanje nacionalnog tj. etničkog jedinstva srpskog naroda koje obezbeđuje centralizovana vlast. Boli ih ne samo jednakost svih građana i građanki i jednakost nacionalnih zajednica već ih boli i prenos ovlašćenja na „državoliki entitet”, „novostvoreno birokratsko čudovište”, dakle boli ih oduzimanje dela apsolutne vlasti koja „nam” pripada jer smo „većina”.

Za razliku od njih ne mislim da je Srbija „isuviše mala”. Mislim da je tačno po meri naših kapaciteta da upravljamo i razvijamo ekonomski stabilnu pravnu državu. Srbija i Srbi će biti veliki samo ako i kad prihvate „region kakav je Vojvodina”, region građana i građanki, ako i kad prihvate da su, iako većinska nacionalna zajednica, po pravima jednaki sa svima ostalima, ako i kad na pozdrav „dobar dan” kao odgovor prihvate i „juno potkivano” i „merdita”.

direktor Građanskih inicijativa