Најцрње слутње еврофоба су се обистиниле: Србија је на „белој шенген листи”! Срби ће моћи да изађу из затвора у који су пре двадесет година затворени, да се увере да су их лагали да нас цео свет мрзи и да својим очима виде како се може живети и другачије: без беде, страха, мирно и слободно... Противници слободе који себе називају српским патриотама све су покушали да то спрече – водили ратове, убили премијера, прекидали преговоре са Европом, отезали са потписивањем споразума, палили амбасаде, опструирали рад скупштине, изазивали насиље на улицама и убили Бриса Татона... Срећом по све нас, и овај рат су изгубили.

Расплет је започео доласком Јелка Кацина и његовом најавом чврсте одлуке ЕУ да отвори своје границе према Србији. Новинарима се обратио са „Јуно поткивано, добар дан, мердита!”. У својој немоћи и фрустрацији противници слободе покушали су да то искористе да нам бар мало покваре задовољство због одлуке Европског савета министара. Мердита, или добар дан на албанском, протумачено је као политичка провокација и нови напад на нашу „територијалну целовитост”. Део медија се обрушио на Кацина доказујући његову злу намеру подсећањем, између осталог, да је ,,за време кратких војних сукоба 1991. године, био медијски ’генерал’ блицкриг победе словеначке територијалне одбране над голобрадим војницима ЈНА” (,,Вечерње новости”)! У својој беспомоћности и осветничком бесу најдаље је отишла „Нова српска политичка мисао” (НСПМ) у тексту у коме, да парафразирам Михиза, „све што је мисао није ново, а све што је ново није мисао”. „Његова тројезичност је провидно дволична”, пише НСПМ „јер је Кацин овим безобразлуком стројевим маршем прегазио преко чињенице да је српски званични језик ове државе”. Нико није приметио да је Јелко Кацин, Словенац и представник Европе, у Београду говорио српски. Вероватно ће аутори из НСПМ утврдити да је Кацин заправо говорио хрватски и тиме, на свима познати словеначки начин, још једном преварио Србе.

Мржња и нетолеранција коју је изазвала једна реч, додуше једна албанска реч, нема никакве везе са Јелком Кацином. Та мржња и нетолерација су наш, српски проблем који нас поново може одвести до погубне трагедије. Антицивилизацијско уверење да као већински народ имамо и већа права од „осталих грађана и грађанки Србије који, ето или авај, са нама живе” обележио је и расправу о Статуту Војводине. Срби не могу бити „национална заједница” и тиме изједначени са осталима који у Војводини живе! Тај ментални склоп који спутава развој других да би опстао као „већина” најбоље је илустровао, верујем ненамерно, ,,двојац” Вукадиновић–Антонић у свом отвореном писму Борису Тадићу: „Србија је исувише мала земља за регион какав је Војводина”! (Не желим ни да замислим шта би се догодило некоме из Војводине да је написао исту реченицу!). Србија јесте мала држава у Европи, Срби јесу бројчано мали народ и никакав национални занос, никакво кочоперење то не може да промени. Противити се децентрализацији значи бити против једнакости у правима између већине и мањине, што је суштина демократије. Противници аутономије административну децентрализацију Србије виде не само као разбијање „толико неопходног државног јединства” већ као разбијање националног тј. етничког јединства српског народа које обезбеђује централизована власт. Боли их не само једнакост свих грађана и грађанки и једнакост националних заједница већ их боли и пренос овлашћења на „државолики ентитет”, „новостворено бирократско чудовиште”, дакле боли их одузимање дела апсолутне власти која „нам” припада јер смо „већина”.

За разлику од њих не мислим да је Србија „исувише мала”. Мислим да је тачно по мери наших капацитета да управљамо и развијамо економски стабилну правну државу. Србија и Срби ће бити велики само ако и кад прихвате „регион какав је Војводина”, регион грађана и грађанки, ако и кад прихвате да су, иако већинска национална заједница, по правима једнаки са свима осталима, ако и кад на поздрав „добар дан” као одговор прихвате и „јуно поткивано” и „мердита”.

директор Грађанских иницијатива