Pre više godina imao sam priliku da kao gost socijaldemokrata prisustvujem izborima u Švedskoj: Prognoze su najavljivale njihovu ubedljivu pobedu sa oko 40 odsto glasova. Kao što to često biva, prvi rezultati koji su stigli u partijsku centralu ukazivali su na pobedu sa preko 50 odsto glasova. Mi, gosti sa Balkana, počeli smo da slavimo, ali nas je potpuno zbunila duboka zabrinutost naših domaćina. Pitali smo zašto su smrknuti uz tako dobar rezultat i dobili poučan odgovor: „Mi ne želimo da vladamo sami. Želimo da delimo odgovornost”. Do kraja večeri rezultat se poklopio sa prognozama, naši domaćini su slavili i diskutovali o koaliciji koja će upravljati zemljom.

U ovom trenutku u toku je napor da se politička evolucija ubrza zakonskim rešenjima koja treba da očiste i pojednostave političku scenu Srbije. Trenutni cilj je mali broj partija, a ideal kome se teži dvopartijski sistem. Ovaj proces pokrenut je u trenutku kada su mnoge lokalne i regionalne partije i pokreti ostvarili relativno dobar rezultat i postali nezgodan, ali i neizbežan sagovornik i koalicioni partner velikim partijama bez koga je nemoguće upravljati u mnogim gradovima.

Demokratija, čak i kad je mlada kao u Srbiji, spontano se odupire „ubrzanom razvoju” iliti ograničavanju pluralizma. Lokalne, regionalne partije i pokreti su živnuli, počeli da se samoorganizuju i udružuju, a sve sa očiglednom namerom da svoj uticaj prošire i na nivo republike i da odatle podupru i osnaže svoju lokalnu poziciju. Najbolji primer su događaji u Kragujevcu, gde „naljućeni” gradonačelnik preti da iz opštinske uprave izbaci DS, a važna činjenica iz koje proističe njegova „lokalna” hrabrost jeste njegov status poslanika u Skupštini Republike Srbije.

Vođen instinktom političkog samoodržanja G17 plus pokušava da ovaj proces prisvoji, stavi pod kontrolu i na glasovima lokalnih partija opstane u republičkoj skupštini. Mislim da su šanse da njihov plan uspe veoma male, jer veliki deo poverenja u ove partije proističe iz njihove „nezavisnosti od Beograda” i ne očekujem da su spremne da svoju „lokalnost” na bilo koji način ugroze.

Poseban začin u ovom političkom kuvanju čine rezultati lokalnih izbora na Voždovcu i u Zemunu. Skoro sve procene, analize, predskazanja, pretnje i ucene bave se pitanjem moguće velike koalicije SNS-a i DS-a. Za mene je to pitanje dnevne političke pragmatičnosti i potpuno mi je svejedno kako će ove dve partije podeliti ove opštine ako krajnji rezultat budu funkcionalne lokalne uprave koje rade u korist građana i građanki.

Mislim da je ključna novost i posebna vrednost ovih lokalnih izbora uspeh Sandžačke demokratske partije Rasima Ljajića. To je prvi put da je jedna lokalna partija postala deo vlasti u nekoj od beogradskih opština. Razlozi i pouke ovog uspeha su mnogobrojni i sa dugoročnim posledicama.

Prva pouka svima koji se bave politikom jeste da glasači prepoznaju doslednost, poštenje i vredan rad i nagrađuju ih svojim poverenjem. Ljajić je isključivo svojim ličnim kvalitetima, profesionalnim radom i prihvatanjem odgovornosti za najteže zadatke zaslužan za uspeh svoje partije. Jovo Bakić kaže da je Ljajić „čovečan i civilizovan, pošten i pametan...” s tim što bih ja posebno istakao da je čovečnost koju on pokazuje u komunikaciji sa građanima kojima je pomoć potrebna i čije probleme pokušava da reši apsolutno iskrena. Iskrenost njegove empatije postaje očiglednija kada se uporedi sa „marketinškom humanošću” nekih drugih političkih lidera. On je ministar koji putuje kroz Srbiju, koji se ne libi da govori o siromaštvu i beznađu koje se proširilo velikim delom zemlje i to što govori je ubedljivo jer je on to svojim očima video. Ljudi mu veruju jer su i oni videli njega u svojim sredinama.

Druga pouka jeste da se i civilizovanim dijalogom, a ne samo primitivnim i često skarednim jezikom mržnje, može ne samo pobediti politički protivnik već i osvojiti simpatije (i glasovi) građana i građanki. Niko nije očiglednije razobličio nasilni primitivizam Velimira Ilića od Ljajića koji mu je javno oprostio. To mi govori o autentičnom političkom instinktu koji i jeste osnov njegovog sada već dugotrajnog prisustva na političkoj sceni. Dodatni dokaz političke zrelosti jeste i činjenica da je Ljajić tek kada ga koalicioni partneri iz vlade nisu pozvali ni na jednu od svojih lista izašao na izbore i to ne sa imenom svoje partije već kao Lista za toleranciju. On je svoj „program i vrednosni sistem” istakao u imenu liste i pomogao svima koji su razočarani u „velike” partije da za njega glasaju čista srca.

„Velikima” ostaje da se kaju, a pred Ljajićem se otvara novi politički prostor u kome bi on, a ne G17 plus mogao postati spontana tačka okupljanja „lokalnih” partija i inicijativa. Očekujem da svojim uspehom i na republičkim izborima Lista za toleranciju između ostalog dokaže da „veliki” ne samo da ne mogu nego i ne treba da vladaju sami. Ideja pluralizma i podele vlasti jeste osnov stabilne demokratije.

Direktor Građanskih inicijativa