Пре више година имао сам прилику да као гост социјалдемократа присуствујем изборима у Шведској: Прогнозе су најављивале њихову убедљиву победу са око 40 одсто гласова. Као што то често бива, први резултати који су стигли у партијску централу указивали су на победу са преко 50 одсто гласова. Ми, гости са Балкана, почели смо да славимо, али нас је потпуно збунила дубока забринутост наших домаћина. Питали смо зашто су смркнути уз тако добар резултат и добили поучан одговор: „Ми не желимо да владамо сами. Желимо да делимо одговорност”. До краја вечери резултат се поклопио са прогнозама, наши домаћини су славили и дискутовали о коалицији која ће управљати земљом.

У овом тренутку у току је напор да се политичка еволуција убрза законским решењима која треба да очисте и поједноставе политичку сцену Србије. Тренутни циљ је мали број партија, а идеал коме се тежи двопартијски систем. Овај процес покренут је у тренутку када су многе локалне и регионалне партије и покрети остварили релативно добар резултат и постали незгодан, али и неизбежан саговорник и коалициони партнер великим партијама без кога је немогуће управљати у многим градовима.

Демократија, чак и кад је млада као у Србији, спонтано се одупире „убрзаном развоју” илити ограничавању плурализма. Локалне, регионалне партије и покрети су живнули, почели да се самоорганизују и удружују, а све са очигледном намером да свој утицај прошире и на ниво републике и да одатле подупру и оснаже своју локалну позицију. Најбољи пример су догађаји у Крагујевцу, где „наљућени” градоначелник прети да из општинске управе избаци ДС, а важна чињеница из које проистиче његова „локална” храброст јесте његов статус посланика у Скупштини Републике Србије.

Вођен инстинктом политичког самоодржања Г17 плус покушава да овај процес присвоји, стави под контролу и на гласовима локалних партија опстане у републичкој скупштини. Мислим да су шансе да њихов план успе веома мале, јер велики део поверења у ове партије проистиче из њихове „независности од Београда” и не очекујем да су спремне да своју „локалност” на било који начин угрозе.

Посебан зачин у овом политичком кувању чине резултати локалних избора на Вождовцу и у Земуну. Скоро све процене, анализе, предсказања, претње и уцене баве се питањем могуће велике коалиције СНС-а и ДС-а. За мене је то питање дневне политичке прагматичности и потпуно ми је свеједно како ће ове две партије поделити ове општине ако крајњи резултат буду функционалне локалне управе које раде у корист грађана и грађанки.

Мислим да је кључна новост и посебна вредност ових локалних избора успех Санџачке демократске партије Расима Љајића. То је први пут да је једна локална партија постала део власти у некој од београдских општина. Разлози и поуке овог успеха су многобројни и са дугорочним последицама.

Прва поука свима који се баве политиком јесте да гласачи препознају доследност, поштење и вредан рад и награђују их својим поверењем. Љајић је искључиво својим личним квалитетима, професионалним радом и прихватањем одговорности за најтеже задатке заслужан за успех своје партије. Јово Бакић каже да је Љајић „човечан и цивилизован, поштен и паметан...” с тим што бих ја посебно истакао да је човечност коју он показује у комуникацији са грађанима којима је помоћ потребна и чије проблеме покушава да реши апсолутно искрена. Искреност његове емпатије постаје очигледнија када се упореди са „маркетиншком хуманошћу” неких других политичких лидера. Он је министар који путује кроз Србију, који се не либи да говори о сиромаштву и безнађу које се проширило великим делом земље и то што говори је убедљиво јер је он то својим очима видео. Људи му верују јер су и они видели њега у својим срединама.

Друга поука јесте да се и цивилизованим дијалогом, а не само примитивним и често скаредним језиком мржње, може не само победити политички противник већ и освојити симпатије (и гласови) грађана и грађанки. Нико није очигледније разобличио насилни примитивизам Велимира Илића од Љајића који му је јавно опростио. То ми говори о аутентичном политичком инстинкту који и јесте основ његовог сада већ дуготрајног присуства на политичкој сцени. Додатни доказ политичке зрелости јесте и чињеница да је Љајић тек када га коалициони партнери из владе нису позвали ни на једну од својих листа изашао на изборе и то не са именом своје партије већ као Листа за толеранцију. Он је свој „програм и вредносни систем” истакао у имену листе и помогао свима који су разочарани у „велике” партије да за њега гласају чиста срца.

„Великима” остаје да се кају, а пред Љајићем се отвара нови политички простор у коме би он, а не Г17 плус могао постати спонтана тачка окупљања „локалних” партија и иницијатива. Очекујем да својим успехом и на републичким изборима Листа за толеранцију између осталог докаже да „велики” не само да не могу него и не треба да владају сами. Идеја плурализма и поделе власти јесте основ стабилне демократије.

Директор Грађанских иницијатива