Хоће ли Србија крајем марта остати без великог извозног посла од преко 50 милиона долара, без тржишта Либије као потенцијално великог увозника производа српске војне индустрије и без плата за раднике фабрика „Застава оружје” из Крагујевца и „Слобода” из Чачка? И хоће ли за то бити криви БИА, компанија „Мелвале” из Београда, комерцијални директор те компаније Слободан Тешић, неко из Министарства за економске односе са иностранством, британска служба МИ-6, Савет безбедности УН и делфини у водама Сејшела? И све то у време када смо борбу за радна места прогласили стратешким задатком ове земље.

Свашта је ових дана написано поводом афере извоза оружја у Либију. Од мистификације Слободана Тешића, као човека „без лица и без фотографије, човека са потернице Интерпола и са црне листе УН”, до тога „да је извоз оружја у Либију зауставила БИА”. Која, наравно, ништа не демантује, али ништа и не потврђује.

Дакле, фирма „Темекс”, чији је директор тада био тај мистериозни Слободан Тешић, извезла је 2003. године као крајњем кориснику оружје у Нигерију, која као држава није била ни на каквој црној листи УН. Од неколико хиљада пушака из тог товара извезеног у Нигерију, 67 пушака доспело је у Либерију у којој је тада беснео грађански рат. Западне обавештајне службе, посебно британска МИ-6, то су регистровале и у оквиру притиска на Београд, у предвечерје напада на Ирак, Србији се монтира афера „Орао”, због наводног извоза делова за ракете дугог домета за Садама Хусеина. Све да би Београд дао планове подземних објеката ирачког диктатора.

Није спорно да је 67 пушака из Нигерије завршило у Либерији, али то са извозником, па и Србијом као државом, нема никакве везе, јер је извозна документација јасна у томе ко је крајњи корисник робе. Па ипак, Савет безбедности УН Резолуцијом 1521 из 2003. у параграфу 4. спомиње, међу 47 лица која су оптужена за извоз оружја у Либерију, и Слободана Тешића, и забрањује му улазак на територију Либерије. Србија се уопште у тој резолуцији 1521 не спомиње. Ипак, Други општински суд у Београду покреће 5. септембра 2003. истрагу против Тешића да би правоснажном одлуком од 8. фебруара 2005. заменик Другог ОЈТ у Београду обавестио истражног судију Дениса Бећирића да одустаје од даљег кривичног гоњења Слободана Тешића.

Фамозни Тешић се онда као комерцијални директор запошљава у компанији „Мелвале” са адресом у Улици Тадеуша Кошћушка 56 у Београду, а чији је директор и одговорно лице Небојша Шаренац. Компанија има све неопходне дозволе и лиценце државе Србије за промет наоружања и војне опреме, уредно плаћа порез и све доприносе. Као таква компанија „Мелвале”, чији је комерцијални директор „тајанствени” Тешић, који, успут, има шенгенску и руску визу, путује светом, или сваки дан пије кафу у Страхињића бана, добија дозволу Министарства одбране, спољних послова, необавезујуће позитивно мишљење БИА, односно МУП-а и коначну извозну дозволу Министарства за економске односе са иностранством за извоз српског оружја и муниције у Јордан 2006. године. Три дозволе, бројеви 000067, 000066 и 000051 од 20. марта 2006. са потписом Ане Благојевић из Министарства за економске односе са иностранством. Укупна вредност посла око 235.000 долара. Извозник компанија „Мелвале” из Београда. У којој је и тада радио фамозни Тешић. Како то да су тада сви дали сагласност за извоз, и БИА и сва министарства? Тада Тешић није био „сумњиво лице”. А сада јесте, јер се ради о 50 милиона долара? Како тада британска обавештајна служба МИ-6 није запретила Београду да ће нам увести санкције? А санкције нам нису увели ни 2003. због намештене афере „Орао”, у којој је истовремено за извоз оружја Садаму Хусеину оптужена и државна српска фирма за извоз оружја.

Да би апсурд био већи, Министарство одбране Србије склапа са фирмом „Мелвале” уговор, 28. новембра. 2008, о испоруци резервних делова за ремонт РТС ПВОкоји се набављају из предузећа „Космос” из Бањалуке. Вредност посла 43.829 евра, а на обавештењу је потпис заступника начелника Управе за снабдевање пуковника др Срђана Новаковића. Војска Србије је чак платила компанији „Мелвале”, а онда је „неко” све то блокирао. Испада да у војсци „нису знали” са киме послују?

И сада посао са Либијом. Фирма „Мелвале” излобирала је либијско тржиште, има улаз у врх војске те земље што, нажалост, други немају. „Мелвале” има уговор са „Заставом” и „Слободом” о заступању у Либији и „Мелвале” у том послу није посредник већ је извозник робе. Тако пише у цертификату крајњег корисника, што значи да све порезе фирма плаћа у Србији. Извоз 500 аутоматских бацача граната из „Заставе”, вредан 5.300.000 долара, пропао је, јер није добијена сагласност. Сада прети да пропадне и извоз 160.000 аутомата М-92, вредан 45.700.000 долара само за „Заставу”. Могли би да раде у три смене следеће три године. А ту је још и посао „Слободе” из Чачка. Више од пет милиона долара. И то ће пропасти. А закон о спољној трговини наоружањем јасно каже у члану 20. став три да је прописана могућност да коначну одлуку о томе донесе влада. Зашто Министарство за економске односе са иностранством то не изнесе на седници владе. Докле ће овај народ живети у фасцинацији домаћим и страним тајним службама и „неименованим” изворима?