Код нас је обележен међународни дан холокауста, у Европи тај дан има посебно значење, јер у ЕУ кажу да се модерна Европа темељи на тековинама антифашизма. Дакле, дан је обележен уз истовремено питање је ли историја, заправо, одабрала десницу, да ли будућност припада десници? Да ли je то једина ствар коју је Хитлер можда погодио? Јер нема више Југославије, нема Совјетског Савеза, нема Чехословачке, три вишенационалне државе у Европи разбијене су почетком деведесетих. Што се нас тиче, границе су тамо где никада пре нису биле, прави се опет велика Албанија, коју су уосталом Хитлер и Мусолини и створили у Другом светском рату. Нови светски и европски поредак практично је изједначио комунизам и нацизам, резолуција Европског парламента од пре неколико година, у неким државама ЕУ подижу се споменици домаћим нацистима, а руше споменици Црвеној армији, „Мајн камфп” доживљава нова издања и продаје се слободно такође у неким земљама ЕУ, оспорава се холокауст, антисемитизам је у порасту, а ничу и нове неонацистичке организације.

Јесмо ли то онда и сведоци потпуне ревизије резултата Другог светског рата? У географско-стратешком, па и у политичком смислу? Је ли Русија опет „опкољена” истим оним земљама, из централне Европе и са Балкана, чије су армије, заједно са Вермахтом, некада јуришале на Стаљинград? Може ли се изједначавати смрт од глади једног детета украјинског кулака које је, како пише Стефан Куртоа у својој „Црној књизи”, стаљинистички режим свесно осудио на гладовање, и смрт од глади једног јеврејског детета у Варшавском гету које је изазвао нацистички режим? Иако је украјинско дете могло случајно и да преживи ту глад и имало цео живот пред собом, док је јеврејско дете, ако би и преживело глад у гету, чекала гасна комора у Треблинки. Ниједно разумно биће не може да пореди Аушвиц са најгорим логорима совјетских гулага. Али неки то данас у Европи 21. века пореде? Црно место на црвеној позадини?

Аналогија између нацизма и комунизма, са 25 милиона жртава са једне, и с око 100 милиона убијених са друге стране покушава се доказати да је овај први четири пута већи злочинац од другог. Наравно, жртве се не пореде. Јевреји, Срби и Роми убијани су као такви. Бољшевици су своје жртве, како пише Стефан Куртоа, буржује и кулаке и друге, ликвидирали као припаднике „једне класе”. Он, значи, уводи концепт „класног геноцида”, који би био у истој равни као „расни геноцид”, што је интелектуална подвала на граници дрскости. Јер у очима нациста, Јеврејин је од зачећа до смрти одређен својим јеврејством. Док један буржуј коме су комунисти претходно све одузели више и није буржуј, не припада више тој класи. Француска револуција је хтела, и у извесној мери и успела, да ликвидира аристократију као класу или касту. Али када су буржуји остали без имовине и привилегија нису аутоматски завршавали на губилишту, где их је уосталом мање страдало него радника или сељака.

Данас у ЕУ многи кажу како комунизам носи у себи терор као што облак носи у себи олују. Одувек и заувек записано у његовом генетско-политичком коду? Историјско-политичка маскарада модерног европског самоповређивања у 21. веку? Искривљавање историје, пропагандна техника у историјском поступку, инструментализација жртава у пропагандне сврхе? По не знам којем и каквом то мађионичарском трику некадашњи колаборационисти постају борци против фашизма. Модерном Европом кружи баук, баук искривљене историје.

За време Другог светског рата 1939–1945. године песник модерног социјализма Франсоа Митеран је био прави колаборациониста, одликовао га је маршал Петен: наставио је своје сумњиве везе и после рата, полагао је сваке године цвеће на Петенов гроб и заштитио је од правог суђења свог пријатеља, бескрупулозног Бускеа. Да се не заборави да је овај велики социјалиста тврдио, годину дана после рације у Вел д’Иву, да не зна за постојање антијеврејских закона у Француској. Аутентичност мреже отпора, којом је у време Другог светског рата руководио Митеран, остаје и даље врло сумњива, призната је као прави покрет отпора тек 1992. године. Ето, и овакви политичари стварали су и стварају данашњу модерну заједничку Европу. Који лажу, краду, подмећу обавештајне службе да дискредитују своје политичке противнике, јавно сексуално оргијају, што и није неки грех.

Зато сам увек помало скептичан када се код нас скоро хистерично позивамо на европске вредности у нашем путу ка светлој будућности. Све у маниру фанатизма, који веома личи на острашћену верску позицију. Попут старомодног стаљинизма, па ако и за неколико милиметара одступите од „главне линије” ризикујете маргинализацију и епитет ретроградних снага из мрачних деведесетих година. А онда свака нормална расправа постаје ирационална. Губљење времена.