Za Ruse i Srbe Drugi svetski rat je počeo 1941, za Poljake i Britance 1939. godine. Za sve u Evropi taj rat završen je 9. maja 1945. godine, za nas u onoj Jugoslaviji rat je završen tek 15. maja 1945. Uvek smo isticali da smo ratovali sedam dana duže. To se danas u Srbiji zaboravlja. Zašto? Zašto ignorišemo taj datum? To sigurno nije uslov za ulazak u EU? Da prilagodimo naše istorijske datume evropskim? Možda i činjenice?

Da li bi onda trebalo govoriti o „Drugim svetskim ratovima”, a ne o Drugom svetskom ratu? Oblik u množini je prikladan i za odnose unutar država i za odnose između država. Na evropskom planu ratna sećanja nekog poljskog Jevreja i nekog Poljaka koji nije Jevrej još uvek su prilično različita.

Tako je donekle i sa nemačkim sećanjima, od osećanja kolektivne istorijske odgovornosti do stavova da je dan kapitulacije Nemačke 1945. godine bio „dan smrti Evrope”. Za baltičke države, verovatno za većinu njihovih stanovnika 9. maj 1945. označava prelazak iz jednog totalitarizma u drugi. No, mnogi u nekadašnjoj Istočnoj Evropi smatraju da je prava sloboda stigla tek sa rušenjem Berlinskog zida.

Na takvim sukobljenim stavovima o prošlosti Evropa pokušava da izgradi kakvu-takvu, zajedničku budućnost, a orvelovska formula za totalitarizam upravo glasi da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost. Ali, mi danas u Evropi ne živimo više u totalitarnim vremenima, pa bi blaža verzija Orvela glasila da onaj ko oblikuje naše viđenje prošlosti može da utiče i na budućnost. Ali, čak i kada umre poslednji preživeli učesnik Drugog svetskog rata i u Evropi, a još više u Srbiji, i sve dok bude istorijskih sećanja, istina će biti i osporavana.

Da li onda moramo stalno naglašavati da postoje istorijske činjenice? Kada neko političko telo počne da poriče, ili prepravlja istorijske činjenice, to je znak opasnosti za društvo. Možda nikada nećemo doći do jedinstvene verzije istorijske istine o događajima na prostorima Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, pa i oko događaja u periodu 1991-1995. godine, ali iz toga možemo da izvučemo pouku koju očito nismo izvukli. Jer, 1991. godine ponovila se 1941. godina. Zapravo, potrebno je da osmislimo zajedničku budućnost, a ne zajedničku prošlost. Ne zbog staromodnog cilja opšteg pomirenja, već radi izgradnje budućnosti.

Bila jednom jedna zemlja koja se zvala Jugoslavija. Bila je to država srednje veličine u Evropi, po površini veća od Velike Britanije sve sa Severnom Irskom i veća od Nemačke pre ujedinjenja. Imala je nacionalni dohodak po glavi stanovnika od oko 3.000 nemačkih maraka i društveni bruto proizvod od 77 milijardi dolara, kao recimo Pakistan od 130 miliona stanovnika. Ta je Jugoslavija samostalno proizvodila podmornice kao jedna od 11 država u svetu koje to mogu. Imala je svoju vojnu misiju u Berlinu sa jednim pukovnikom, dva majora i sedam vojnika. Gde si služio vojni rok u JNA? U Berlinu, prijatelju. Imala je najbolji, beli košarkaški tim svih vremena.

U toj zemlji živelo je više od 23 miliona ljudi. Nije bila demokratska, ali je u svetu uživala dobar glas. Pošto je u njoj živelo pretežno seosko stanovništvo, nije bila preterano bogata, ali se vremenom polako bogatila. Većina dece u toj zemlji rasla je misleći da su Jugosloveni. Kralj te zemlje zvao se Tito. Kada je on umro, na Poljudu u Splitu igrali su Hajduk i Zvezda. Stadion je zapevao ono ,,druže Tito mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo”. A svi su zatim skrenuli. Od Triglava do Vardara.

„Ti si plaka tada na Poljudu”, optužio je mnogo godina kasnije Antun Vrdoljak u jednoj TV emisiji beka Hajduka Mužinića.

„I ti si plaka, vidija san te”, nije se dao Mužinić.

„A ne, ja san otvorija viski”, na to će Vrdoljak.

U SFR Jugoslaviji snimio je svoje najbolje filmove i sve je finansirala država. I sada, ovih dana, prikazuje vrlo kritički obojen TV serijal o Titu.

Kada je umro kralj Tito sve je krenulo naopako. Najmanje 100.000 ljudi je umrlo u onome što je usledilo. Iskopanih očiju, prerezanih vratova, odsečenih genitalija. A svi bi hteli u EU. Više od dva miliona bivših Jugoslovena proterano je iz svojih domova od strane drugih bivših Jugoslovena. Ako izuzmemo Sloveniju, narod osiromašen, ponižen, obogatilo se ukupno 300 familija. Ako izuzmemo Sloveniju, neko bi rekao da su ostale bivše jugorepublike narko-države. Naime, biznis sa drogom tema je u svim tim republikama već prilično dugo. Od držanja droge malo po sefovima raznih banki do brodova i jahti.

Umesto one Jugoslavije od 15. maja 1945. imamo šest novih država i najmanje 12 etnički podeljenih teritorija: Slovenija, Hrvatska, BiH sa Republikom Srpskom, Federacijom koja je opet podeljena na deo koji kontrolišu Bošnjaci i deo koji kontrolišu Hrvati, Srbija sa užom Srbijom, Kosovom i Vojvodinom, Crna Gora, pa Makedonija sa delom koji kontrolišu Albanci i delom koji kontrolišu Makedonci...

Srećan vam Dan pobede.