За Русе и Србе Други светски рат je почео 1941, за Пољаке и Британце 1939. године. За све у Европи тај рат завршен је 9. маја 1945. године, за нас у оној Југославији рат је завршен тек 15. маја 1945. Увек смо истицали да смо ратовали седам дана дуже. То се данас у Србији заборавља. Зашто? Зашто игноришемо тај датум? То сигурно није услов за улазак у ЕУ? Да прилагодимо наше историјске датуме европским? Можда и чињенице?

Да ли би онда требало говорити о „Другим светским ратовима”, а не о Другом светском рату? Облик у множини је прикладан и за односе унутар држава и за односе између држава. На европском плану ратна сећања неког пољског Јевреја и неког Пољака који није Јевреј још увек су прилично различита.

Тако је донекле и са немачким сећањима, од осећања колективне историјске одговорности до ставова да је дан капитулације Немачке 1945. године био „дан смрти Европе”. За балтичке државе, вероватно за већину њихових становника 9. мај 1945. означава прелазак из једног тоталитаризма у други. Но, многи у некадашњој Источној Европи сматрају да је права слобода стигла тек са рушењем Берлинског зида.

На таквим сукобљеним ставовима о прошлости Европа покушава да изгради какву-такву, заједничку будућност, а орвеловска формула за тоталитаризам управо гласи да онај ко контролише прошлост контролише и будућност. Али, ми данас у Европи не живимо више у тоталитарним временима, па би блажа верзија Орвела гласила да онај ко обликује наше виђење прошлости може да утиче и на будућност. Али, чак и када умре последњи преживели учесник Другог светског рата и у Европи, а још више у Србији, и све док буде историјских сећања, истина ће бити и оспоравана.

Да ли онда морамо стално наглашавати да постоје историјске чињенице? Када неко политичко тело почне да пориче, или преправља историјске чињенице, то је знак опасности за друштво. Можда никада нећемо доћи до јединствене верзије историјске истине о догађајима на просторима Југославије у Другом светском рату, па и око догађаја у периоду 1991-1995. године, али из тога можемо да извучемо поуку коју очито нисмо извукли. Јер, 1991. године поновила се 1941. година. Заправо, потребно је да осмислимо заједничку будућност, а не заједничку прошлост. Не због старомодног циља општег помирења, већ ради изградње будућности.

Била једном једна земља која се звала Југославија. Била је то држава средње величине у Европи, по површини већа од Велике Британије све са Северном Ирском и већа од Немачке пре уједињења. Имала је национални доходак по глави становника од око 3.000 немачких марака и друштвени бруто производ од 77 милијарди долара, као рецимо Пакистан од 130 милиона становника. Та је Југославија самостално производила подморнице као једна од 11 држава у свету које то могу. Имала је своју војну мисију у Берлину са једним пуковником, два мајора и седам војника. Где си служио војни рок у ЈНА? У Берлину, пријатељу. Имала је најбољи, бели кошаркашки тим свих времена.

У тој земљи живело је више од 23 милиона људи. Није била демократска, али је у свету уживала добар глас. Пошто је у њој живело претежно сеоско становништво, није била претерано богата, али се временом полако богатила. Већина деце у тој земљи расла је мислећи да су Југословени. Краљ те земље звао се Тито. Када је он умро, на Пољуду у Сплиту играли су Хајдук и Звезда. Стадион је запевао оно ,,друже Тито ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо”. А сви су затим скренули. Од Триглава до Вардара.

„Ти си плака тада на Пољуду”, оптужио је много година касније Антун Врдољак у једној ТВ емисији бека Хајдука Мужинића.

„И ти си плака, видија сан те”, није се дао Мужинић.

„А не, ја сан отворија виски”, на то ће Врдољак.

У СФР Југославији снимио је своје најбоље филмове и све је финансирала држава. И сада, ових дана, приказује врло критички обојен ТВ серијал о Титу.

Када је умро краљ Тито све је кренуло наопако. Најмање 100.000 људи је умрло у ономе што је уследило. Ископаних очију, пререзаних вратова, одсечених гениталија. А сви би хтели у ЕУ. Више од два милиона бивших Југословена протерано је из својих домова од стране других бивших Југословена. Ако изузмемо Словенију, народ осиромашен, понижен, обогатило се укупно 300 фамилија. Ако изузмемо Словенију, неко би рекао да су остале бивше југорепублике нарко-државе. Наиме, бизнис са дрогом тема је у свим тим републикама већ прилично дуго. Од држања дроге мало по сефовима разних банки до бродова и јахти.

Уместо оне Југославије од 15. маја 1945. имамо шест нових држава и најмање 12 етнички подељених територија: Словенија, Хрватска, БиХ са Републиком Српском, Федерацијом која је опет подељена на део који контролишу Бошњаци и део који контролишу Хрвати, Србија са ужом Србијом, Косовом и Војводином, Црна Гора, па Македонија са делом који контролишу Албанци и делом који контролишу Македонци...

Срећан вам Дан победе.