Сви нам нуде нека спасоносна решења, да је жив, Никола Пашић би можда опет рекао: „Нема нам спаса, али пропасти нећемо”. Предизборна кампања изгледа ми помало досадна, заправо, нико ништа посебно ново и не нуди, све ми то изгледа већ виђено. Ту и тамо понеко блесне с неким „бисером”. Попут госпође Наташе Мићић, која се топло препоручује за новог министра одбране Србије, јер каже да је за тај посао квалификована. Пошто је била члан Врховног савета одбране када су пензионисани неки генерали и када су, по њој, учињени и највећи кораци у реформи оружаних снага. Испада да је бит реформи војске пензионисати неке генерале и тиме аутоматски постајете квалификовани за посао министра одбране. Што се тиче тих „највећих  војних реформских корака”, чини ми се да их још увек осећамо. Но свеједно, ја бих подржао избор госпође Мићић за новог министра одбране, јер доказано има лепше ноге од министра Шутановца, па би управо због тога војска била стално на насловним страницама свих штампаних медија. Уштедео би се напор одељења за односе с јавношћу Министарства одбране, уштеделе би се паре за плаћене огласе, што у овој економској ситуацији и садашњем износу војног буџета и није тако мало, новинари би у великом броју долазили на конференције за новинаре као омађијани. Па још ако министарка пожели да лети у борбеном авиону, она у пилотском комбинезону, па министарка у борбеним прслуку, па министарка новим потпоручницима додељује пиштоље и сабље, па врши смотру почасне јединице гарде... Онда, ако се министарка мало удебља и то постане видљиво, целокупне оружане снаге нагађају, а јавност спекулише је ли министарка у благословеном стању, или није. И какве то последице може да има на бојеву готовост оружаних снага? Мислите да се шалим? Не, све је то већ виђено пре неколико година у Шпанији, када је тадашња министарка одбране затруднела. И са лепим стомачићем вршила смотру својих гардиста. Којима, том приликом, осмех није силазио са лица. Па је шпанска штампа због тога напросто полудела. Ипак, када могу Шпанци што не би могли и Срби. Осим тога, Шпанци нису признали Косово...

Дакле, предизборне пароле наших драгих странака прилично су излизане и метиљаве. Владајући ДС има мото „За бољи живот”. Не знам генијалца који је то смислио, ваљда је мислио да грађани Србије очекују паролу „За лошији живот”. Онда мото „Истина”. Чија, каква, о чему? Шта ми сада сви треба да паднемо на теме када се неко појави и каже: „Драги грађани ја ћу вам напокон рећи истину, јер ја сам ексклузивни власник истине на овим просторима”. Чекај, ко ти је дао диплому или лиценцу на истину? Ко је то у овој земљи овлашћени тумач истине? Проповедник истине? Из које је то цркве и на основу чега? Углавном, сви су претенциозни и преозбиљни, без шарма и духовитости, све озбиљна лица која као да позирају за поштанску марку. Нисам сигуран да било који кандидат може да задиви нацију.

Ту су и анкете, стална испитивања јавног мњења. Која су некима по вољи, другима, наравно, нису. Па кажу, они побеђују у анкетама, ми на изборима. Али још нико није урадио истраживање како грађани реагују на различите концепције и садржаје изборних плаката и слогана и како их процењују. Изгледа да пи-ар стручњаци у ово време диктирају практично све. Они покушавају да нам политичке странке продају као успешне и штедљиве на свим пољима живота и рада. Дакле, привреда би требало да је најважнија. Косово је у трећем, или четвртом плану. Лепо смишљено.

Остају још неодлучни бирачи, односно колебљивци. Код нас их има између 10 и 15 одсто од укупног броја бирача. Истина, ми још немамо дефиницију „колебљиваца”, је ли то неко ко је једном у свом политичком животу „одступио” и гласао другачије него обично, или само онај ко гласа за другу партију у односу на претходне изборе? Како стоји ствар са „пребезима” унутар „табора”, односно странака? Каква је страначка гласачка дисциплина и лојалност? Свака странка и сваки кандидат свесни су чињенице да ако рачунају на добар резултат морају да мобилишу своје сталне бираче, пре него што у коначан резултат дођу и гласови колебљивих бирача.

Препорука за финиш наше изборне кампање: треба сачекати тренутак када конкуренти дођу у стање узнапредовале деморалисаности, треба понудити „помоћ” средње рангираним и фрустрираним партијским функционерима конкурентских странака, који страхују да ће изгубити привилегије, из тактичких разлога не ићи на личност противника и избегавати све могуће идеолошке ексцесе.

Затим треба само скрстити руке и са задовољством гледати како се код противника почињу сукобљавати опредељење и грамзивост, све до самоуништења. И тиме сте добили изборе.