Dobro je da nam iz Haga savetodavno mišljenje o kosovskoj samoproglašenoj nezavisnosti nije odaslato na Vidovdan, pamtilo bi se. Sledeće nedelje ionako mnogi parlamentarci, političari, pa i novinari idu na godišnje odmore. Verujem da će i članovi Međunarodnog suda pravde u Hagu odmah po izricanju svog savetodavnog mišljenja otići na odmor. U Hagu će ostati „Pera pisar” da beleži reakcije.

Hoće li, dakle, i kako će sudije uspeti da suptilno izbegnu direktan izbor između sile i prava, hoće li to, ipak, na kraju biti puko pitanje između moći i slabosti? Hoće li to biti i političko mišljenje koje se zasniva na interesima, a manje na lekcijama iz istorije? Hoće li nas to definitivno uveriti da živimo u hobsovskom svetu hegemonije i sile, u militarističkom političkom diskursu geoekonomskih motiva?

No, kako god to mišljenje da bude, evropska istorija je pokazala da se sukobi ne mogu rešavati bez analize njihovih uzroka, i da se mir i bezbednost ne mogu nametati silom. A zalaganje za pravni poredak zahteva, pored priznavanja svega toga, i politički kompromis za njegovu zaštitu. Jer, nije dovoljno samo izabrati mišljenje.

Američki i NATO rat protiv SR Jugoslavije 1999. godine bio je nezakonit i prema američkim i prema međunarodnim zakonima. Američki Kongres nikada nije glasao za takvu odluku, niti su UN ikada usvojile takvu odluku, Jugoslavija nije posedovala nikakvo oružje za masovno uništavanje, nijedan jugoslovenski vojnik, avion, ili brod nije prešao granice zemlje da bi napao neku državu NATO-a. „Pregovori” u Rambujeu nisu bili pregovori, aneks B tražio je potpunu NATO okupaciju celokupne jugoslovenske teritorije.

Ono što je Priština jednostrano proglasila doletelo je na krilima NATO aviona. Poklonjeno.

No, kako sada posle svega izaći iz tog pravno-političko-strateškog američko-albansko-srpskog ćorsokaka? Je li istina zaista u tome da su Albanci rekli i pokazali Amerikancima da bi mogli da sa njima, Albancima, u regionu pa i šire, imaju velikih problema, dok su Srbi bili konstruktivni, miroljubivi i uzdržani? Drugim rečima, da su Albanci pokazali „veći remetilački kapacitet” od Srba? Kuda sve to može da odvede?

Amerikanci su propustili da povodom Kosova otvoreno pokažu kako cene dostojanstvo srpske države. Pribežište od etičkog stava moralnosti našli su u krutom stavu amputacije dela srpske državne teritorije. Očekivali su da će biti dovoljno ako Srbima daju dovoljno farmerki, dovoljno rok-muzike i dovoljno Mekdonaldsa. Pogrešno. Srbi nisu učestvovali u „hladnom ratu” da bi zavredeli takav grub postupak.

„Novi albanski prostor”, termin koji se u Tirani i Prištini koristi od 1999. godine, ekonomsko, političko, kulturno, saobraćajno povezivanje Kosova i Albanije, potpuna integracija, o kojoj sada naravno niko neće otvoreno da govori, postaviće vrlo brzo i pitanje teritorijalnog povezivanja s Albancima u Crnoj Gori i u Makedoniji. A to je potencijalno novo „bure baruta” na Balkanu. Neka o tome razmišljaju oni u Vašingtonu.

Dijalog između Srba i Albanaca nije ni započeo. Dve nacije, dve kulture, dva jezika, isti životni prostor. I nasleđe nepoverenja i krvavih sukoba. Kako to sve prevladati? Da bi se krenulo napred prvo je potrebna zajednička vizija tog prostora, zajednički stav o krajnjem ishodu. Sa Zapada se Beogradu i Prištini sugeriše da se krene od običnih svakodnevnih pitanja i problema – od struje, vode i saobraćaja. Istorija „zamrznutih” sukoba pokazuje da ta metoda nikada nije bila uspešna. Da se prvo bavite komunalijama, a posle ćemo o državi, to nigde u svetu nije uspelo. Ujedinjene nacije na Kipru pokušavaju da primene tu metodu već 35 godina, ali bez rezultata.

Naime, kad bi postojao zajednički srpsko-albanski stav da ništa nije dogovoreno sve dok ne bude dogovoreno, onda bi dijalog o svim ostalim stvarima – voda, struja, povratak izbeglica, saobraćaj – bio daleko lakše izvodljiv. I sve bi to bilo mnogo brže da obe strane poštuju osećajnost one druge strane. Ako postoji zajednički stav o krajnjem ishodu, uslovljen opštim sporazumom o svim nerešenim pitanjima, onda će i pretresanje teških i komplikovanih problema biti olakšano.

Problem je u tome što Beograd i Priština imaju, barem javno, polazno stanovište od kojeg teško da mogu da odstupe. I što, najverovatnije, nijedna strana ne očekuje da se ona druga strana odrekne svojih vitalnih interesa.

Za rešenje će biti potrebno vreme, mnogo javne, a još više tajne diplomatije.