Добро је да нам из Хага саветодавно мишљење о косовској самопроглашеној независности није одаслато на Видовдан, памтило би се. Следеће недеље ионако многи парламентарци, политичари, па и новинари иду на годишње одморе. Верујем да ће и чланови Међународног суда правде у Хагу одмах по изрицању свог саветодавног мишљења отићи на одмор. У Хагу ће остати „Пера писар” да бележи реакције.

Хоће ли, дакле, и како ће судије успети да суптилно избегну директан избор између силе и права, хоће ли то, ипак, на крају бити пуко питање између моћи и слабости? Хоће ли то бити и политичко мишљење које се заснива на интересима, а мање на лекцијама из историје? Хоће ли нас то дефинитивно уверити да живимо у хобсовском свету хегемоније и силе, у милитаристичком политичком дискурсу геоекономских мотива?

Но, како год то мишљење да буде, европска историја је показала да се сукоби не могу решавати без анализе њихових узрока, и да се мир и безбедност не могу наметати силом. А залагање за правни поредак захтева, поред признавања свега тога, и политички компромис за његову заштиту. Јер, није довољно само изабрати мишљење.

Амерички и НАТО рат против СР Југославије 1999. године био је незаконит и према америчким и према међународним законима. Амерички Конгрес никада није гласао за такву одлуку, нити су УН икада усвојиле такву одлуку, Југославија није поседовала никакво оружје за масовно уништавање, ниједан југословенски војник, авион, или брод није прешао границе земље да би напао неку државу НАТО-a. „Преговори” у Рамбујеу нису били преговори, анекс Б тражио је потпуну НАТО окупацију целокупне југословенске територије.

Оно што је Приштина једнострано прогласила долетело је на крилима НАТО авиона. Поклоњено.

Но, како сада после свега изаћи из тог правно-политичко-стратешког америчко-албанско-српског ћорсокака? Је ли истина заиста у томе да су Албанци рекли и показали Американцима да би могли да са њима, Албанцима, у региону па и шире, имају великих проблема, док су Срби били конструктивни, мирољубиви и уздржани? Другим речима, да су Албанци показали „већи реметилачки капацитет” од Срба? Куда све то може да одведе?

Американци су пропустили да поводом Косова отворено покажу како цене достојанство српске државе. Прибежиште од етичког става моралности нашли су у крутом ставу ампутације дела српске државне територије. Очекивали су да ће бити довољно ако Србима дају довољно фармерки, довољно рок-музике и довољно Мекдоналдса. Погрешно. Срби нису учествовали у „хладном рату” да би завредели такав груб поступак.

„Нови албански простор”, термин који се у Тирани и Приштини користи од 1999. године, економско, политичко, културно, саобраћајно повезивање Косова и Албаније, потпуна интеграција, о којој сада наравно нико неће отворено да говори, поставиће врло брзо и питање територијалног повезивања с Албанцима у Црној Гори и у Македонији. А то је потенцијално ново „буре барута” на Балкану. Нека о томе размишљају они у Вашингтону.

Дијалог између Срба и Албанаца није ни започео. Две нације, две културе, два језика, исти животни простор. И наслеђе неповерења и крвавих сукоба. Како то све превладати? Да би се кренуло напред прво је потребна заједничка визија тог простора, заједнички став о крајњем исходу. Са Запада се Београду и Приштини сугерише да се крене од обичних свакодневних питања и проблема – од струје, воде и саобраћаја. Историја „замрзнутих” сукоба показује да та метода никада није била успешна. Да се прво бавите комуналијама, а после ћемо о држави, то нигде у свету није успело. Уједињене нације на Кипру покушавају да примене ту методу већ 35 година, али без резултата.

Наиме, кад би постојао заједнички српско-албански став да ништа није договорено све док не буде договорено, онда би дијалог о свим осталим стварима – вода, струја, повратак избеглица, саобраћај – био далеко лакше изводљив. И све би то било много брже да обе стране поштују осећајност оне друге стране. Ако постоји заједнички став о крајњем исходу, условљен општим споразумом о свим нерешеним питањима, онда ће и претресање тешких и компликованих проблема бити олакшано.

Проблем је у томе што Београд и Приштина имају, барем јавно, полазно становиште од којег тешко да могу да одступе. И што, највероватније, ниједна страна не очекује да се она друга страна одрекне својих виталних интереса.

За решење ће бити потребно време, много јавне, а још више тајне дипломатије.