Неће Србија платити лобисте у Конгресу САД,како то јавља један наш дневни лист, већ ће то платити грађани Србије, односно порески обвезници. Које нико није ни питао јесу ли вољни да у ово време велике економске кризе одвајају од својих платица 100.000 долара месечно за компанију „Подеста група“, која опет има и подизвођача радова, фирму „Роберт Вајт“, коју је „Подеста“ ангажовала да лобира за Србију у америчком Конгресу. Уговор о лобирању склопљен је, како пише тај лист, између „Подеста групе“ и Владе Србије 1. октобра ове године, на период од годину дана. Како и зашто је тај уговор склопљен баш сада, када у Србији почиње предизборна кампања, злобници ће наравно рећи да то и није случајно. О другим детаљима уговора јавност у Србији нема појма, и у Београду и у Вашингтону рећи ће вам да се ради о пословној тајни. Као што јавност нема појма шта су у ранијем периоду урадиле неке друге лобистичке компаније у Вашингтону које је ангажовала Влада Србије. Колико је ту пара потрошено и који су резултати тог лобирања у корист Србије? Јесу ли ти ранији уговори истекли, или су прекинути због очитог неуспеха у лобирању? Ко је посредовао са америчке, а ко са српске стране, и ко је одговаран због бачених пара? Јер, и то је лобирање громогласно најављено, и онда се у тишини угасило.

Мислим да је Србија са стратешким лобирањем у Вашингтону закаснила најмање 20 година, иако је најављено како ће посао „Подеста групе“ бити „да олакша остваривање стратегијских циљева Србије, да омогући развој корисних и ефикасних односа Србије и САД, да заступа српске интересе у свим релевантним и економским америчким институцијама“. Ко ће у Београду пратити и измерити да ли то лобисти компаније „Подеста групе“ у Конгресу ефикасно и плодоносно раде, ни сам бог не зна. А жарко бих волео да знам име тог нашег генија у Београду који подробно зна како функционише лобирање у Конгресу. И да он назове тамо у Вашингтону одговорног колегу у „Подеста групи“ и да му каже: „Хеј, Биле, шта је Србија добила овог месеца од ваше компаније?“ Истина, за те паре се у Конгресу од лобиста и не може добити нешто грандиозно, заправо велико је питање може ли Србија данас преко лобирања добити било шта значајније од, рецимо, пријема у Белој кући и сликања у фотељама овалног салона. Евентуалном српском обраћању са говорнице у Конгресу морало би да претходи српско директно признање државне самосталности Косова. Улазак Србије у ЕУ у данашњим околностима, а поготову кроз осам до десет година, зависиће пре свега од стања у ЕУ у том тренутку, а не од добре воље Вашингтона. Толико о стратешком лобирању за рачун Србије у Вашингтону. Просто речено, бачене паре. Закаснили браћо, јер све стратешке ствари за Србију одлучене су пре много година. А стратешка будућност Србије не купује се у Вашингтону преко лобистичких кућа, она се кује и гради у срцима и умовима грађана Србије. Истина, могуће је да ови момци на северу Косова мало поремете неке стратешке планове тим својим балванима, јер балвани немају компјутерску ознаку, немају чип, а и за балване је тешко пронаћи лобисте. Како да лобиста објасни смисао српских балвана на северу Косова неком генералу у Пентагону, или неком дрчном сенатору у Конгресу? Шта значи тај балван: огорчење, немоћ, очај, бес, тугу, наду? Против кога је балван: против Вашингтона, Брисела, Приштине, Београда...

Понешто знам о томе како функционише једина индустрија у Вашингтону, индустрија политике, од Пентагона до Стејт департмента и Конгреса. Личне везе, коктели, радни ручкови и вечере, кабинети са саговима у које ваше ципеле упадају до чарапа, махагони и мермер, стакло и пригушене жућкасте стоне лампе. Скупоцене порцеланске шоље за јаку америчку кафу, предивне секретарице и млађани саветници који о Србији знају само „о Дубровнику, Госпи од Међугорја, па онда Тито, па Милошевић, евентуално Караџић и Младић“. Потом вас позову на вечеру у Џорџтаун и онда свако плати свој рачун. И све уз љубазне осмехе. После седнете у авион, пробудите се у Европи и схватите амерички филм.

Шта може „Подеста група“ у лобирању око економских послова Србије и САД? Па, „Сартид“ је одавно продат, заправо, све што је вредело већ је продато. Један амерички бизнисмен српског порекла, на моје питање како види српску економску транзицију, одговорио ми је да је железара у Украјини, слична по величини, капацитетима производње, дуговима и по броју запослених, каква је била железара у Смедереву, у исто време продата за 1,4 милијарде долара. То је био његов одговор о нашој економској транзицији. Што значи да ако амерички бизнисмен не „осети“ добар профит у пословању са Србијом, неће га на то наговорити никакви лобисти.

Имам предлог, грађане Србије мање би коштало да три пута годишње у „Њујорк тајмсу“ или „Вашингтон посту“ објавимо плаћени оглас у којем таксативно наведемо све наше предности. И стратешке и економске. Те новине формирају јавно мњење у САД, те новине обликују у великој мери и ставове америчког политичког и економског естаблишмента. И коначно, знали бисмо коме смо дали паре.