Прво сам помислио да је у току пренос скупштинске седнице о новом порезу на кућне љубимце. Јер, у најлепшој сали Скупштинe Србије пљуштале су псовке уз спомињање ближе фамилије и - кућних љубимаца. Како је власт одлучила да власнике кућних љубимаца - а у ту категорију нису укључене и птице, што је зачуђујуће - убудуће опорезује са по 500 динара годишње, помислих да је то још један корак на путу ка Европи. Нема мајци шале, све је у тренду.

Заправо, и посланици скупштине су наши ,,кућни љубимци”, гледамо их преко ТВ често на радном месту, како крваво зарађују своју плату. Вероватно многи од нас имају и своје омиљене ликове у скупштинским клупама независно од политичко-страначких симпатија и опредељења. Ти ликови доприносе нашем укупном опуштању поред ТВ екрана, посебно када нам предано најављују светлу будућност. У општем недостатку хумора, то су за телевизију врло уносни преноси, можемо да се смејемо, то су, заправо, релаксирајући призори из највишег званичног храма српске демократије. Добро, не смејемо се само ми поред ТВ екрана, видим из ТВ преноса да се смеју и наши љубимци у скупштини. То је здраво, јер су три минута смеха потпуна замена за 30 минута рекреативног хода. Што опет не мора да значи ништа, јер наши љубимци не ходају, они се возе. Мој љубимац, опет, не хода нити се вози, он лети. Папагај је и зове се Мићко. Када почне пренос из скупштине он се упиљи у екран. Вероватно је задовољан што га моји скупштински љубимци нису уврстили у категорију признатих кућних љубимаца. Уштеда од 500 динара. А можда Мићко види, осећа нешто што ја не видим. Рецимо, превладавајући динарски ментални склоп дискутаната, асептичну салу са тамноцрвеним теписоном. Па, онда гомила увреда, бујица општих ствари, тате, маме и рођаци... Истовар једне и утовар друге групе људи. Полигон за онај тип састанака од којих свако друштво може да добије само килу. Патетичне фигуре у циркусу српске политике, точкићи страначке машинерије у општем котрљању оптужби, од ратних злочина до криминалних приватизација и злоупотребе државних ресурса. Тријада кривње нове српске предаторске капиталистичко-политичке елите. Акцидентни протагонисти скупштинске фарсе која најбоље функционише онда када нема кворума.

И сада још и алко-тестови у скупштини Србије? Што да не. Могу онда и тестови интелигенције. Све у скупштини, без кућних љубимаца у вокабулару. Но, тестови су у принципу врло необјективно мерило, на њима најбоље пролазе бели мушкарци из виших друштвених слојева.

Не очекујте да ћу после свега улетети у бергсоновско надахнуто медитирање о смеху у нашој скупштини, ту ствар треба спустити ниско, без обзира колико се високим примерима служили. Барем код нас. Код других то иде елегантније и са више уљудности, иако углађеност не значи и одсуство правих удараца.

Винстон Черчил је као британски премијер био под сталном ватром у Парламенту. Посебно га је оштро нападао један посланик чије презиме у преводу значи бандера, или стуб. Називао је у парламенту Черчила старим псом, булдогом. Једног дана овоме је то дозлогрдило и пред пуним доњим домом Парламента упитао је свог критичара: „Господине бандера, да ли знате шта уради пас када се нађе поред бандере?“

Наше скупштинске расправе доказују да је овде све изједначено, порез на кућне љубимце и приватизација „Телекома“. Скупштинске фигуре, које као да имају стакло уместо силикона убризганог у фацијалне мишиће, ако се јаче насмеју физиономија се распада. Шперплоча од лица која жваћу гуму у скупштинској свечаној сали и решавају све проблеме српства. Не поричем им извесну проницљивост, али нисам сигуран у доброту и виталност. Благи хедонизам који зрачи из њихових погледа једина нам је нада у овом суморном свету. И дежурни авион који ће их одвести на прославу Дана скупштине Горње Волте или Бурундија. Нека цвета хиљаду будалаштина.

Јер, у Србији постоје само две грешке, грешка у штампи и штампарска грешка. Него, јесте ли гледали призоре из скупштине Киргизије. Какви вандали, све су покрали, све однесоше из скупштине. Сиромашан народ.