Неки злобници кажу да је госпођа Ангела Меркел у време чувеног ручка током посете Београду поставила председнику Борису Тадићу три услова да Берлин подржи кандидатуру Србије за чланство у ЕУ: прво, Немачка жели да јој се врати железара „Сартид” у коју је претходно уложила око 50 милиона евра, а железара продата Американцима. „Договорено”, кажу да је рекао Тадић.Као друго, Немачка захтева обештећење за све Немце протеране из Југославије 1945. године и после. „Важи”, наводно сложио се наш председник. Но, Немачка тражи да јој хитно испоручимо и два милиона бицикaла, енергетска је криза у ЕУ. „Немогуће”, оштро је одговорио Тадић. „Али зашто”, упитала је госпођа Меркел. „Зато што Срби са севера Косова не производе бицикле”...

После тог ручка званичници немачке и српске делегације разгледали су слике у салонима Палате „Србија”. Један Немац је тражио објашњење шта је то за нас у Србији експресионизам, а шта импресионизам. Објаснили су му да је експресионизам када сликате оно што осећате, импресионизам је када сликате оно што видите. Али шта је код вас у Србији српски реализам, интересовало је Немца. Па, то је у сликарству када сликате оно што чујете. Појам реалности сада је наш тренд...

Српски реализам јесте да ћемо у ЕУ сви да једемо јагоде са шлагом. Али шта ако неки не воле јагоде са шлагом? Српски реалисти кажу да када су они дошли на власт, привреда и држава налазиле су се на ивици провалије. Поносни смо што смо од тада направили смели корак напред. Неки Срби у Београду, када спомињу Србе са севера Косова спомињу ових дана и Србе из Хрватске, па Србе из БиХ. Срби реалисти на све то кажу: какво дивно памћење. Срби реалисти за све окривљују своје претходнике. Али шта и како даље? Претходник је оставио два писма са инструкцијама да се отвори прво када на северу Косова наступе велики проблеми. Реалиста отвара прво писмо и у њему пише: „Окриви ме”. То и чини и добија на времену. Али проблеми на северу Косова се не решавају и критике у земљи и иностранству расту попут лавине. Зато отвара друго писмо. У њему пише: „Припреми два писма”.

И друг Тито је размењивао писма са другом Стаљином, истовремено су се све политичке манифестације у Југославији одвијале испод слика другова Маркса, Енгелса, Стаљина и Тита. И народ је клицао другу Коби. Онда, одједном преко ноћи друг Коба није више био наш врли пријатељ, стигла је резолуција Информбироа, али наш народ, део народа о томе није био обавештен на време. И „необавештени” су заглавили на Голом отоку. Шта сада да радимо са Србима на северу Косова, и они су изгледа „необавештени”. На време им није речено да су балвани обавили свој задатак.

Признајем, није да ми не годи што је моја синтагма „није смак света”, ако 9. децембра не добијемо кандидатуру за улазак у ЕУ, опште прихваћена од стране власти, тек све ово што се тренутно догађа око те наше кандидатуре могло би се свести на нову формулу: много рада, мало склада, лоша атмосфера. Јер, госпођа Ангела Меркел рекла је своје, чак и да господин Борко Стефановић у петак по подне, у ноћи између петка и суботе, па у ноћи између суботе и недеље, па у понедељак у праскозорје успе да шармира госпођу Тахири, не знам како приволети госпођу Меркел да промени мишљење.

Може Борко да се упиње код госпође Тахири колико год хоће и може, нама остаје само да на Велики понедељак колективно запевамо: „Браћо, страхујмо да ћемо бити кажњени, попут смокве која не рађа, принесимо плодове нашег покајања госпођи Меркел, која нам нуди своје велико милосрђе”. Јер госпођа Меркел рече у изјави поводом одлучног немачког „не” нашој кандидатури, „како немачки војници на Косову обављају величанствен посао”. Тријумф фаризејства на највишем нивоу, како су то немачки војници „величанствено” обављали посао 17. марта 2004. године, када су албански екстремисти изазвали погром Срба на Косову? Немачки војници затворили су се у своје базе, побегли су од одговорности и доживели су и да их и сопствени медији због тога оштро критикују. Да ли нам због тога Немци сада кажу: „Збогом и без жаљења”?

Јесмо ли пропустили воз за Европу, да ли су наша очекивања изневерена, хоћемо ли сада бити увређени? Има ли будућности у Будућности? Може ли из грешке на том путу ојачати нација? Србија је довољно дуго била у тешкој ситуацији, али је увек преживела. Јер, неуништива је.