Прошле године је вод војника Војске Србије промарширао улицама Триполија, на свечаности поводом годишњице велике револуције у Либији. Нисмо били савезници ни у једном рату, но мало војног маркетинга никада не шкоди. Можда им продамо и нешто оружја? Тако, после Ромела и Монтгомерија у Либију стигли и Срби...

Сада вод војника војске Србије има историјску шансу да промаршира тамо где треба. Да загази стројеви корак на Црвеном тргу у Москви, на великој свечаности поводом 65 година од завршетка Другог светског рата у Европи. Јер, на Црвеном тргу, поред руских, маршираће и француски, британски и амерички војници. Тамо је место и за војнике из Србије, јер из Србије током Другог светског рата није било ни војника ни добровољаца у саставима дивизија које су ратовале на Источном фронту против Црвене армије. Није их било тада, управо зато треба да промарширају Црвеним тргом сада. Када је пракса „вод војника на паради” већ установљена у Триполију...

Истина, највиших политичких представника Србије није било у Москви ни на прослави 60 година од краја Другог светског рата у Европи. Тадашњи председник Хрватске је био на тој свечаности. А хрватске трупе, снаге НДХ, тукле су се против Црвене армије на Источном фронту. Хоће ли Србија 9. маја и ове године својом вољом бити изолована? Из историје држава победница у Другом светском рату? Или је победа, заправо, поражена?

Политички врх Србије има још месец дана да позицију Србије као земље победнице у Другом светском рату нагласи нашој и светској јавности још одлучније него што је то речено приликом прошлогодишње посете председника Русије Дмитрија Медведева Београду. Јер зар је морало да дође до те посете па да под хитно уредимо војничка гробља?

Неко ће можда рећи да нас Руси нису ни звали на ту прославу од пре пет година. Не знам јесу ли нас тада звали, или нису. Сада имамо још месец дана да нас позову. Да сам на месту оног ко одлучује у Србији саопштио бих већ сада Москви да сигурно долазим на прославу, или званично, или као туриста. Руси сигурно не би могли себи да дозволе да највиши представник Србије буде тог дана на Црвеном тргу као туриста. Значи, или хоћете да будете на тој свечаности или нећете. Замислите сцену где врховни командант оружаних снага Србије поздравља са Лењиновог маузолеја припаднике војске Србије који марширају Црвеним тргом. Па то ни маршал Тито није доживео. Дакле, пројекат је остварив, само треба на време кренути са припремама. Вод војника имамо, авион Ан-26 који ће их пребацити до Москве имамо, а до Москве и није много даље него до Триполија. А није све ни у новцу.

Ово је идеална прилика да покушамо да залечимо све ране из 1945. Јер поделе у тумачењу историје Србије у последњих 70 година стварају и поделе у српском друштву. Неки се још сећају истог времена, али на различите начине. За неке је октобар 1944. време ослобођења Београда, за друге почетак комунистичке диктатуре. Отуда и занемаривање Дана победе у Србији последњих година. За антикомунисте црвена нит комунизма спаја у истој крви све злочине. Али како не приметити да од тог тренутка идеолошка пристрастност уступа место историјском поступку? Јер, истом методом, или боље речено истим одсуством скрупула могуће је написати и „црну књигу капитализма” сабирајући милионе мртвих на кланицама 1914–1918, Алжира, Индокине, Африке... На рачун земаља којима су заједничка тржишна економија и парламентарна демократија. Структурална анализа феномена тоталитаризма на просторима бивше Југославије, па тиме и Србије, још није написана. Али како се дебата о нашој прошлости тиче и наше садашњости, она се не може препустити само историчарима. Ради се о нашем колективном сећању на крају прошлог и почетком овог века, где многи тврде да се историја јучерашњице придружује политици данашњице.

Но, ревност са којом су они исти који су 1968. године тражили црвени универзитет „Карл Маркс” у Београду, а сада осуђују комунизам-социјализам у оној Југославији, односно Србији, не би смела да истисне из сећања чињеницу да је у Другом светском рату Србија била на страни победника. Иако, изгледа, да то сада неки овде онако као скромно признају. Снаге Титових партизана уз садејство трупа Црвене армије у операцији ослобођења Београда су поразиле јединице Вермахта. Тито и Михаиловић, ипак, нису били „звезде близнакиње”.

И зато годишњица победе у Другом светском рату не би смела да има неку конотацију са оваквим или онаквим тоталитаризмом код нас после 1945. Управо због тога Србија не сме да на победу против нацизма, свесно или несвесно, баци било какву сенку. Нема изговора због „околности”, од 2000. године ваљда се овде нико више не плаћа за изговоре.

Вод војника из Србије би морао да буде на Црвеном тргу 9. маја…