Господин Милутин Мркоњић сигурно већ има истакнуто место у историји, наиме ових дана треба да добије нови специјални задатак: изградњу најдужег тунела у Европи, много дужег од оног испод Ламанша.Истина, то је још увек строго чувана државна и војна тајна, јер тунел ће финансирати ЕУ и САД. Идеју о тунелу добили смо од браће Хрвата, када су се пре неколико година односи између Загреба и Љубљане погоршали због граничних проблема, онда су хрватски картографи у загребачким недељницима у неколико бројева цртали скице тунела који директно повезује Хрватску и Аустрију. Врло озбиљни цртежи и скице аутора, угледног научника Радована Павића. Тунел испод Словеније.

Но, како ми месецима очекујемо од Хрватске да нам бесплатно уступи преводе свих докумената и закона ЕУ, то су нам из Загреба за почетак послали скице тунела. Да нам се нађе. Дакле, који тунел, куда тунел и зашто тунел?

Према Хелсиншком споразуму европске границе се не могу мењати без пристанка свих заинтересованих страна, а све у складу са повељом и доктрином УН која гарантује интегритет свим државама чланицама УН. Међутим, границе Србије, из угла виђења више од 60 држава света, промењене су зато што су тако одлучиле САД, Немачка, Француска, Велика Британија и још неке земље. Због тога је независност Косова за те државе практично неповратна, била она легална, или не. И то нам се упорно и говори из разних светских центара моћи, али то нам директно кажу и амбасадори тих земаља у Београду. И још додају како „морамо неговати добросуседске односе са независним Косовом”. Што ми и свесрдно чинимо, дајемо струју, воду и све остало што треба, па смо донедавно отплаћивали и косовске дугове. Но, како време пролази све више нам се приближава тренутак суочавања са тим како у реалности гледамо на независност Косова. У реду, рекли смо да нећемо експлиците признати ту независност. Истина, то од нас ЕУ и САД и не траже. Проблем је шта ћемо са имплиците признањем? А оно се огледа у чињеници да ће се једног лепог дана, пре или касније, на административној линији између Косова и уже Србије зауставити аутомобил, или аутобус, са косовским таблицама, косовским саобраћајним документима, са путницима са пасошима, личним картама и возачким дозволама са све црним орловима, или жутим звездицама на корицама тих документа. Ако наше граничне службе пропусте становнике наше јужне покрајине са таквим документима онда смо ми имплиците признали независну државу Косово. И ту онда свака даља прича о признању Косова, или не, заправо, и престаје. Но, ако не пропустимо наше суграђане из наше јужне покрајине са непризнатим документима, онда смо угрозили добросуседске односе и онда нам нема мајци уласка у ЕУ. Ни експлиците, ни имплиците. Судбине тих људи у јужној српској покрајини, могу ли путовати преко Србије, или не, ионако су у другом плану. Јер, неко би рекао: „Гласали сте, имате!”

Како је понашање ЕУ типично олимпијско, а како и немамо баш превише алтернатива око Косова, то су наши стратези под притиском да што пре формулишу краткорочну и дугорочну стратегију уласка Србије у ЕУ. Наиме, јаз између политичке елите и народа расте и можда је тунел управо оно решење које би га премостило. У ситуацији када су богатији све богатији, а сиромашнији све сиромашнији. И када млади и школовани гласају одласком у иностранство, јер немамо институције које одговорно пројектују будућност. Када границе, које ми сматрамо да су наше, неки моћнији од нас сматрају да нису наше, када смо се већ толико задужили, када немамо скоро ниједну националну банку, ниједну озбиљну производну грану, и када нам је у Хагу целокупан војни, полицијски и политички врх државе. Истина, бивши врх бивше државе.

И зато мислим да је управо тунел најбољи излаз за све. Како између Косова и Албаније већ постоји велики тунел са шест трака треба изградити и тунел испод Србије. Ипак, постоји и опасност да тиме  посвађамо Албанце са Косова и Албанце из Албаније, јер два тунела заправо су конкуренција између велике Албаније и великог Косова. Подељени суверенитет је подељена моћ и треба тестирати наше Албанце са Косова и оне из Албаније да ли су на истој евроталасној дужини са нама. У тунелу. Ако могу Французи и Британци испод Ламанша, што не би могли Срби и Албанци. Можда од протагониста идеје о Великој Албанији добијемо и паре за тај тунел, јер би се онда њихова идеја прострла од пола Црне Горе до северне Грчке, од Јадрана до Скопља.

Седиште управе тунела могло би да буде у Дизниленду. Управа тунела неће држати затворен ниједан дипломатски канал, као екстериторијална јединица под именом „Тунелска зона безбедности”, јер копнену већ имамо.

Но, ако градња тунела не прође, а ми останемо упорни око Косова, грађани наше јужне покрајине имају алтернативу. Пут преко Црне Горе, па кроз Хрватску. Да ли се управо због тога ових дана у Подгорицу врло дискретно вратио амбасадор Србије? Који је помпезно повучен „на консултације” у Београд пре месец и нешто више дана.