Министар одбране Србије Драган Шутановац и државни секретар у Министарству одбране Душан Спасојевић ушли су у повијест. Хоће ли ући и у историју то ћемо тек да видимо. Потребна је, наиме, како то зову историчари, историјска дистанца.

У сваком случају, војни викенд у Загребу има димензије које на први поглед нису лако уочљиве, а које су свакако дугорочне. Односи између Србије и Хрватске узимају позитиван ток и сваким даном „све више напредујемо“.

Сцена где министар одбране Србије заједно са министром одбране Хрватске стоји испред бивше команде Пете војне области ЈНА, на бившем Лењиновом тргу, а где је сада Министарство одбране Републике Хрватске, свакако јесте историјска. Први српски министар одбране у хрватском министарству одбране. Још једна потврда да стварамо више историје него што можемо да је конзумирамо.

Наравно, Београд је и овом посетом показао спремност за добру регионалну сарадњу, а сусрет Шутановца са председником Хрватске Ивом Јосиповићем наставак је сусрета српских и хрватских политичара на највишем нивоу.

Дакле, Шутановац је на конференцији за штампу елегантно одговорио хрватским новинарима да је „учешће Србије у Партнерству за мир довољна мера за Србију када је НАТО у питању“; подсетио је присутне да је војни рок служио у касарни ЈНА „Седам секретара СКОЈ-а“, пук везе, у Самобору крај Загреба, а како председник Хрватске Иво Јосиповић овом приликом није хтео нимало да заостане у војничким успоменама за гостом из Београда одмах је додао да је он служио ЈНА у Гарди у Београду. На шта су сви присутни остали, што би рекли стари пургери, „паф“, односно без текста. Елем, морам да признам да су ме са тим војничким успоменама и Шутановац и Јосиповић разнежили. Наиме, мало је данас политичара који се хвале својим војничким данима из ЈНА. Посебно из РХ.

Председник Хрватске Иво Јосиповић својим је искреним наступима већ стекао углед најбољег хрватског политичара у последњих 20 година. Мало који ће данас хрватски политичар јавно рећи да је служио ЈНА, мало ко ће рећи да је агностик, и мало је оних који ће признати да су некада били чланови Савеза комуниста Хрватске. Иво Јосиповић је донео стабилност не само Хрватској, већ и региону.

На тим позитивним вибрацијама војног викенда у Загребу било је и лепих најава српско-хрватске војне сарадње. Иако је са српске стране истакнуто да је уговор о српско-хрватској војној сарадњи „типски уговор“ какав је потписан са скоро свим земљама у региону, то је само формално тако, јер и српско-хрватски односи нису „типски односи“.

Прво је министар одбране Србије рекао да нема више хрватских тајних оптужница и „црних листа“ за припаднике Војске Србије, што би значило да се може на море и у Дуилово и у Купаре. Затим је најављена могућност да се рониоци Војске Србије обучавају у Хрватској, а припадници хрватских јединица АБХО у Школском центру у Крушевцу.

Постоји и велика могућност да се хрватски војни лекари усавршавају и на ВМА у Београду, јер је ВМА најбоља здравствена установа у овом делу Европе. Отворена је и опција за школовање хрватских официра на Војној академији у Београду. То је све реално и релативно лако оствариво. Но, најаве да би Хрватска и Србија, уколико буде купаца, могле заједнички да производе тенк М-84 АБ1, то је, нажалост, само санак пусти.

Јер, у производњи тенка М-84, програм „Капела“, учествовало је око 2.500 коопераната из целе бивше СФРЈ. Многе од тих фирми више не постоје. Да би се опет покренула производња тенка потребна је серија од најмање 500 поручених возила. Ко ће данас да купи од Србије и Хрватске 500 тенкова када се зна ко контролише извоз наоружања са ових простора. Конкретно, ако су Американци тенкове М-84 у БиХ прогласили „неперспективним“, и ставили на листу за продају или уништење, а своје тенкове М-60, који су старија генерација од М-84 и објективно слабији од М-84, прогласили за „перспективне“, ко може да се нада да ће му Американци дозволити да било коме у свету прода 500 тенкова?

То што је „Југоимпорт СДПР“ својим парама модернизовао један тенк М-84 на ниво М-84АБ1 добар је покушај, али 150 тих тенкова М-84 у саставу 15. оклопне бригаде кувајтске војске већ више од три године чека шта ће бити са тим пројектом. Кувајћани отежу из најмање три разлога: ми дугујемо Кувајту око 60 неиспоручених тенкова М-84 које нисмо стигли да направимо због распада СФРЈ, а паре смо узели. Иначе, кувајтска војска одавно има и америчке тенкове „абрамс“, а Вашингтон јој нуди сада и додатну количину. Са ценом од најмање два милиона долара по сету модернизације за један М-84АБ1, Кувајт би добио ниво тенка Т-90С. Шта о томе мисле Амери видимо у БиХ.

Но, ако би тенк опет ујединио индустрију бивше СФРЈ, дајте нам тенкове.

П.С. Рекли су ми да гуме за „мигове“ напокон стижу, да су на путу. Хвали ти, о Боже.