Дилеме у погледу спољнополитичке оријентације трају у Србији од њеног васкрса 1804. Као и у доба Карађорђа, Милоша и њихових наследника постоји јасна свест о томе да је наш брод мали и да би га на узбурканој пучини међународних односа било упутно приближити некој великој лађи у чијој би заветрини кретање можда било лакше.
Упркос повременим излетањима са некаквим доктринама о четири стуба, више је него јасно да је данашња политика Србије пре свега условљена жељама и плановима Сједињених Држава и Британије. Парадокс је да у исто време док нас ове две силе највише сакате, ми све више падамо у њихов загрљај. Одбрамбена, безбедносна, економска, монетарна, финансијска, правосудна, културна, здравствена, научна и свака друга истинска политика у Србији води се под непосредним диктатом и усмеравањем страних разних међународних фактора који су у принципу повезани са две поменуте силе.
Многи незадовољници своје погледе испуњене надом окрећу на исток, ка Москви. Иако обично критикују садашњу власт да сноси пуну кривицу за резервисан однос са Русијом, чињеница је да Балкан, како је то недавно приметио и Александар Дугин, не спада у приоритете савремене руске спољне политике.
Док носталгичари понекад помену несврстане као традиционално тржиште, други се плаше све очигледнијег повратка Турске на ове просторе. Нема много ентузијаста који помињу Кину, ваљда свесни чињенице да је то због физичке удаљености ретко замислива опција. Некада значајан европски савезник Француска све се мање помиње, што због чињенице да одавно није сила првог ранга, а што због статуса перјанице антисрпске политике у последњој деценији.
Просечном српском читаоцу некако сасвим логично делује што нико у том контексту не помиње Немачку. Постоји уверење поткрепљено двема окупацијама Србије, бројним нашим жртвама и понашањем Немачке према Србији за време распада СФРЈ да је ова држава наш највећи традиционални непријатељ. Да ли је то заиста тако?
Колико год се Дорис Пак, Гвидо Вестервеле и други симболи савремене Немачке својим јавним наступима трудили да ову хипотезу потврде, историјско искуство говори нешто друго. Наши односи са германским светом у деветнаестом веку били су доста добри. Не само да су нам образовање, војна организација и чиновничка служба грађени по германским узорима, већ је на пример Уједињена омладина српска улагала велики труд да ојача односе са италијанским Ризорђиментом и Бизмарковом Пруском како би се Србија као трећи део ове коалиције укључила у борбу за уједињење са другим српским крајевима.
Проширење Србије на Берлинском конгресу и прерастање у статус краљевине такође су повезани са утицајем Немачке и Аустроугарске. Неоспорно је да су германски интереси доминирали у време обреновићевског прихватања одрицања од претензија на Босну и Херцеговину, али и даље остају дилеме да ли је Србија више добила или изгубила таквом политиком. У сваком случају, од поновног доласка Карађорђевића на власт почиње радикално погоршавање наших односа са Германима које ће обележити читав двадесети век. Наша историографија је традиционално за то оптуживала германски експанзионизам. Но постоји једна потиснута струја која указује на то да су нас на Немце из својих интереса више пута гурали Британци и нешто мање Руси: почев од Балканских ратова (чији је циљ био спречавање физичког повезивања Турске и Германа), преко Првог до Другог светског рата у који смо улетели након британског пуча од 27. марта. Бајка о наводном савезништву са Британијом стајала нас је неколико милиона живота.
Упркос политичком и војном непријатељству Немачка је током читавог века остала наш највећи спољнотрговински, економски и технолошки партнер. Ово није повезано само са чињеницом да је то најразвијенија земља у овом крају света. Привредно и геополитичко искуство показује да су Немци традиционално најпоузданији партнери и савезници у читавој Европи, што због свог менталитета заснованог на снажном осећају дужности и одговорности, а што због свести да се прави резултати постижу дугорочним и постепеним грађењем поверења. Погледајте уосталом како су пролазили њихови савезници попут Хрватске, а како на пример британски попут Грчке или нас.
Немачка је све до 1990. била фактички протекторат да би тек тада постала формално суверена. Но постоје назнаке да тек у последњих неколико година ова земља почиње да води одлучнију политику која је удаљава од Англо-Американаца и приближава Русији. Руска потреба за трансфером технологије и привредне организације засноване на производњи, а не на шпекулацији, и немачка са ресурсима чине ово партнерство све изгледнијим у веку који наилази. Можда је управо то правац о коме би наша елита морала да размишља и стога је покушај стварања директне сарадње са Немцима један од приоритета.
Наравно, треба имати и свест о томе како су завршавали наши државници који су покушавали да успоставе ову врсту оријентације: од убиства Александра Обреновића, интернације Стојадиновића, све до атентата на Зорана Ђинђића. Но бављење озбиљном политиком увек је било скопчано са ризиком.
виши научни сарадник Института за европске студије