Прошлонедељно формирање Хрватске православне цркве изазвало је запрепашћење код многих припадника Српске православне цркве. Преосвештени владика далматински Фотије упутио је писмо председнику Хрватске изражавајући озбиљну забринутост због овог политичког чина који директно подсећа на времена НДХ. Одговора није било, али су хрватски аналитичари указали на правне могућности које таквој иницијативи омогућују реализацију. Поводом свега овога није се огласила ни Католичка црква, а чини се да би њена хијерархија имала доста тога да каже.

Ово би могао да буде добар повод да се постави питање односа Србије, српског народа и Српске цркве са Католичком црквом. Морамо се подсетити да је Католичка црква активно учествовала у прогону, покрштавању и физичкој елиминацији Срба током Другог светог рата. Свештенство није само благосиљало злочине и насилно покрштавало, већ је на десетине фратара директно окрвавило руке, учествујући у покољима и клању. Најчувенији је фра Томислав Мајсторовић (фра Сотона) из манастира Петрићевац где је иначе Јован Павле Други служио мису приликом своје посете БиХ. О свему томе се у оквиру цркве није много говорило, а надбискуп Бозанић је први католички веледостојник који је тек 2009. званично посетио Јасеновац.

Крајем рата Католичка црква је користила своју инфраструктуру за извлачење и склањање усташких првака, па се тако Артуковић крио у једном манастиру у Ирској. Анте Павелић је сахрањен на католичком гробљу Сан Исидро у Мадриду.

Католичка црква у Хрватској је по сопственом признању дон Живка Кустића страховито много урадила за разбијање Југославије. Они су у периоду 1975–1984. током низа акција у оквиру прославе хиљадугодишњице хришћанства у Хрвата ментално припремили хрватски народ за отцепљење промовишући идеологију према којој су Хрвати заробљени у југословенском затвору из кога треба да изађу.

Чињеница да на челу ХПЦ треба да буде извесни Јелисеј Лалатовић, Никшићанин, рашчињени свештеник СПЦ који је био активиста такозване Црногорске православне цркве, никога не сме да изненади. Реч је о два пројекта који су део исте стратегије иза које великим делом стоји управо Католичка црква. Корени ове идеје налазе се у деловању Штедимлије који је у католичким листовима тридесетих година промовисао идеју о Црној Гори као црвеној Хрватској и о Црногорцима као црвеним Хрватима. Управо је он за време рата био један од челника Хрватске православне цркве.

Идеју о црвеним Хрватима, коју је најдетаљније развио фра Доминик Мандић 1952, обновили су црногорски либерали и Штедимлијин наследник Јеврем Брковић, који се током последњег рата оглашавао у „Гласу концила“. И пројекту независнe Црнe Горe и пројекту стварања Црногорске православне цркве велику помоћ давао је утицајни покојни которски жупник Бранко Збутега. Како је Брковић објаснио, стварање ЦПЦ треба да буде први корак у одвајању пастве од Српске православне цркве и српског идентитета, да би следећи био прихватање уније, а крајњи циљ „повратак“ у католичанство. Оживљену причу о ХПЦ не само због Лалатовића треба посматрати у истом контексту: даље круњење СПЦ и српских етничких простора.

Код нас се последњих година често говори о екуменизму и о иницијативама курије који иду у том правцу. Тачно је да је посебно у време Другог ватиканског концила Јован Двадесет Трећи направио искорак у правцу контаката са представницима других цркава. Међутим, на снази су и даље одлуке Првог концила о непогрешивости папе као и Канона из 1917. који је ову цркву у потпуности централизовао. Суштински, Католичка црква никад није одустала од сопственог примата и настојања да се читав хришћански свет стави под управу папе.

Занимљиво је такође да је Католичка црква све време била против Туђманових планова о подели БиХ са Милошевићем. Објашњење налазимо у важним мемоарима Душана Биланџића „Повјест изблиза“. Он тврди да је „мудра црква“ видела даље од Туђмана сматрајући да се чак мора истрпети и лошији положај католика у БиХ како би се остварио кључни циљ: спречавање настанка српске државе са друге стране Дрине. Франковачке концепције су изгледа и даље на снази: Дрина остаје лимес, а православци западно од ње су непожељни.

Католичка црква је, коначно, не само верска институција већ и политичка сила (довољно утицајна да Словенији и Хрватској обезбеди признање), али и богата мултинационална корпорација. Она поседује и једну од најбољих обавештајних служби на свету, али и најстарију дипломатију која је мајстор протокола. Стога се чињеница да је дан пре посете председника Србије папи био примљен човек који пева Јасеновац и Градишка стара, не може сматрати грешком већ јасном поруком. Упућени сматрају да је Србима јасно представљен континуитет једне политике која им нуди или унију или Јуру и Бобана.

Покојни патријарх Павле је имао јасан став о посети папе Србији. Изгледа, и довољно разлога за то.