Да ли се народи разликују по степену интелигенције – да ли су неки народи паметнији, а други глупљи? Чини се да ова ризична, готово табу-тема поново продире како у научни, тако и у политички домен, али да при томе не подиже превише прашине.

Занимљиви ставови о етноинтелигенцији изнети су у недавно објављеној књизи двојице америчких научника Грегорија Кокрана и Хенрија Харпендинга. Књига под насловом „Десет хиљада година експлозије” бави се људском еволуцијом и њеним убрзавањем. За разлику од школе мишљења по којој је еволуција одавно стала, Кокран и Харпендинг износе тезу да се еволуција не само наставља већ се и страховито, стоструко, убрзава. Ова књига не би имала превише одјека изван стручних кругова да се теза о убрзању еволуције не илуструје на занимљив или, ко више воли, контроверзан начин.

У прилог свом виђењу убрзавања еволуције, амерички научници наводе успех и позицију европских Јевреја, Ашкеназа. По њиховом мишљењу, Ашкенази имају највећи просечни коефицијент интелигенције међу свим етничким групама. Тиме покушава да се објасни огроман успех који Јевреји имају у свету егзактних наука, математике или шаха, дакле у оним областима у којима је успех директно повезан са интелигенцијом, на начин како се она данас мери.

Све до деветнаестог века јеврејски допринос науци био је маргиналан, да би почетком двадесетог века дошло до спектакуларне промене. Кокран и Харпендинг ово објашњавају убрзавањем еволуције и уз то идентификују факторе чије је кумулирање довело до успона Ашкеназа. Ашкенази су се вековима бавили пословима који су ментално захтевни и који развијају интелигенцију – били су трговци, банкари, скупљачи пореза, надзорници имања итд. па је то поспешивало њихов интелектуални развој. Истовремено, генетска селекција произашла из затворености јеврејске заједнице, пре свега брачног немешања са другим народима, допринела је да се генетски успон нације не „угрожава” туђим генима.

Другачији приступ проблему људске интелигенције има Ричард Нисбет, професор психологије са универзитета у Мичигену. У управо објављеној књизи „Интелигенција и како је стећи”, Нисбет се бави социјалном димензијом интелигенције. Он објашњава однос између интелигенције и сиромаштва, значај средине у којој дете одраста, као и утицај школског система. По мишљењу Нисбета, интелигенција је не само генетски већ и социјално условљена и може се поправити бољим социјалним и образовним амбијентом.

У вези са темом о којој је овде реч, не постоји стручни консензус. Све је спорно – сама дефиниција интелигенције, врсте интелигенције, њено мерење, а проблематично је и слепо инсистирање на генетском детерминизму интелигенције.

У фасцинантној књизи Џареда Дајмонда „Микроби, пушке и челик” и читаоци у Србији могу пронаћи довољно разлога за опрез када се износе ставови у везиса интелигенцијом и успешношћу различитих народа. Дајмонд у њој тражи одговоре на питање због чега бела раса данас доминира светом, указујући при томе на огроман спектар фактора и околности које су довеле до тог тријумфа.

Чини се да су историјске лекције данас заборављене и да свет улази у нову зону интелектуалних и политичких слобода у којој је све допуштено, па и креирање или одржавање опасних националних стереотипа.

Пре пар недеља, Могенс Камре, члан данске Народне партије и посланик у Европском парламенту, изјавио је да су северни народи паметнији од народа Румуније и Бугарске и да су зато успели да створе боља и успешнија друштва. Ова неодмерена изјава дата је пред изборе за Европски парламент. Камреу се не допада што Румунија и Бугарска, захваљујући већем броју становника, имају у Европској унији већу гласачку моћ него уређеније скандинавске државе. Камре је, сва је прилика, рекао оно што многи мисле, али не кажу гласно.

Расне теорије које су се развиле пре Другог светског рата оставиле су ужасан крвави траг. Ако не у име науке, а оно свакако уз њену помоћ или њеном инструментализацијом уништавани су читави народи, а расна теорија је одређивала и бруталност метода ратовања.

Све и када би то било од користи, наука не располаже методологијом уз чију би се помоћ о људској интелигенцији донели поуздани и коначни закључци. Грубе и поједностављене генетске интерпретације, с друге стране, могу изазвати бесконачну штету и отворити простор за опасне политичке и социјалне манипулације.

финансијски консултант
www.nkatic.wordpress.com