Након четири године какве-такве владе, улазимо у нешто турбулентнији период избора и изборних кампања. У овој години ће се одржати избори на свим нивоима, истовремено или раздвојено. Изборно оријентисане партије и политичари уводe грађане у нове наде и очекивања, у нове трошкове и ризике.

Избори су прилика да се тестира расположење јавности, одржи мобилност странака и удахне нови легитимитет политичарима и политичким партијама. Није сасвим извесно у којој мери заиста може доћи до промена и колико је стаза којом Србија иде већ утабана. Учестали избори неминовно подижу ниво очекивања грађана, чак и изнад реалних могућности.

Ипак, мало је вероватно да се на политичком тржишту и даље може „продавати магла”. Теже је поверовати у цену хлеба од три динара или у хиљаду евра од акција НИС-а. Да ли и у сто милијарди евра инвестиција? Осим утркивања у (не)реалним обећањима, важније је да ли има нових идеја у понуди.

Пре ће бити да је на програму реприза познате представе са истим глумцима, статистима и суфлерима. Са једне стране, имаћемо прилику за полагање рачуна актуелне власти. Ту су медији, опозиција и критичка јавност да суде, имајући у виду објективне и субјективне разлоге и околности. Са друге стране, ваљда ћемо чути и видети алтернативу власти.

Програмску и кадровску. Нова лица Србије, умивена или маскирана. Нажалост, у неконсолидованим и младим демократијама каква је Србија, избори се ређе добијају на програмским разликама и јавним политикама, а чешће на гласању за личност.

Мање за кога си, а више против кога си. Колико су представници политичке елите дорасли висини положаја на које претендују? Од високих државних функција, најважније је ко ће бити кандидати за председника владе и председника републике. Међу главним такмацима, ДС има празно место кандидата за премијера, док СНС има дилему да ли ће Николић бити кандидат за премијера или за председника Србије.

У неинституционализованим партијским системима, партијски лидер за бираче симболизује и представља програм, а за лидера важи парола „партија то сам ја”. Пре него што изађу пред грађане, можда је време да поставимо питање какав треба да буде политичар данас.

Онај који следи јавно мњење, али га и креира. Своје ставове прилагођава мњењу, али се и мњење поводи за њим. Политичар који може да се креће унутар прихватљивог оквира мишљења, али и да излази из њега.

Потребна је мера између откривања шта народ и грађани мисле и пуштања у оптицај ставова и идеја које ће временом овладати већином. Вештина савремених политичара се вероватно састоји у томе да препознају укус јавности и можда да га усмере. Да слушају своје грађане, а не да их прислушкују.

Политичари све мање настоје да „продају себе бирачима” колико теже да себе као продукт прилагоде њиховим потребама. У условима глобализације, евроатлантских интеграција, али и присуства и деловања великих сила као што су САД, Кина, Русија и Немачка, политичари настоје да се двоструко легитимишу, ка онима доле – грађанима, и ка онима горе – представницима великих сила. Једнима се (нај)више додворавају пре избора, а другима након избора. Политичари и партије су нарочито сензибилни на импулсе грађана у предизборном периоду. У кампањи се флертује и улази у љубавну везу са бирачима, а када прође медени месец, неминовно се живи у браку са међународном заједницом.

На изборима су неопходни гласови бирача, а након избора донације, кредити и инвестиције из иностранства. Обећања бирачима се могу изневерити, али не и обавезе према међународним актерима и партијским финансијерима. Овај парадокс је утолико већи што се кредити узимају због грађана, али и на рачун грађана. Истовремено, и грађани увиђају да политичари имају ограничену моћ при решавању проблема и као резултат тога губе веру у постојеће системе владавине. Србија није изузетак. И у Словенији се у састављању владе помиње америчка амбасада. Буџет се прави у договору са ММФ-ом, војска реформише у сарадњи са НАТО-ом, а закони усклађују са „aqui communitare” (збиром закона ЕУ).

За разлику од политичара, државници трагају за мером између унутрашње и спољне политике. Они не би смели само да подилазе укусу и очекивањима публике, јер „ко на брду, ак’ и мало стоји, више види но онај под брдом”. Рејмон Арон је рекао: „Властодршци треба да воде рачуна о склоностима грађана али не и да попуштају свакој бучној мањини”. Државник мора да води политику независно од рејтинга. Међутим, пад рејтинга у време избора води и удаљавању од власти.

Добра владавина је данас разапета између креирања публицитета и задржавања елементарног степена дискреције. Обележена је мером између интерне и екстерне комуникације. Партијска, дворска и државна политика могу бити испреплетене, али не могу бити изједначене. Маркетиншко вођење политике је „јахање коња у смеру у којем је већ кренуо”.

Рејтинг је тренутно, али не и трајно мерило успеха. Да већина није увек у праву, потврдила је Немачка подршком нацистима. Черчил и Де Гол су губили изборе, али су добили своје место у историји. Прави политичари не прилазе већини, већина прилази њима. Постоји једна, можда најважнија разлика између политичара и државника. Политичари се брину о изборима, а државници о будућности земље и њених грађана.