Искуство ПУПС-а навело је синдикате на погрешан закључак. Синдикати се питају да ли је боље бити и мањи политички партнер у влади него велики социјални партнер у економско-социјалном савету, као и да ли је ПУПС са својих пет посланика и једним чланом владе више урадио за пензионере него синдикат за запослене, независно од броја чланова. ПУПС је можда једина социјално утемељена странка, али то ипак није синдикат него странка.

Овде се намеће више питања која се тичу улоге синдиката и њиховог односа са странкама. Плурализација друштва и приватизација предузећа битно су утицали на промену улоге синдиката. У Србији је држава још увек доминантни послодавац и зато треба разумети окренутост синдиката ка држави. То не може бити изговор што у приватне фирме скоро да нису ни привирили. Борба са владом и послодавцима није нимало лака. Социјални дијалог није дао очекиване резултате, али ни протести нису увек делотворни. Не треба ни помињати сечење прстију, лежање на шинама и друге излете. Синдикати још увек нису пронашли и обликовали свој концепт и стратегију деловања у новим околностима.

Постоји опасност да држава у условима кризе прибегне стратегији спасавања представника крупног капитала, као што је до сада спасавала губиташе куповинама социјалног мира. Владина политика је разапета између лобирања „клуба привредника”, притисака синдиката и захтева ММФ-а. Криза је плодно тло за јачање популизма. Социјална демагогија се може подметнути синдикатима од стране десничарских организација и група са политичким циљем, а под изговором решавања социјалних проблема.

Синдикални плурализам је довео до фрагментације, при чему међу синдикатима готово да нема заједничког именитеља нити синергетског дејства. Идеја да синдикати изађу на изборе носи бројне ризике и проблеме. Да ли синдикати хоће власт, предизборни савез, партнера за остваривање интереса запослених или политички утицај? У претходном периоду упадали су у замку да у време изборних кампања дају подршку, чак и супротно оријентисаним странкама али услуге нису узвраћене. Синдикати су изневерени, радници још више.

Поставља се питање да ли десничарске партије могу да испуне левичарске захтеве. Ако могу, онда те партије нису десница него левица. Осим тога, у јавним предузећима, ионако, партије кроје капу. То може више спречити него што ће омогућити синдикатима да се мешају у фирме које држе њихови потенцијални „партнери”. Тешко је од странака добити чврсте гаранције јер оне слабо поштују и коалиционе споразуме, као и „уговор са народом”.

Са друге стране, синдикални чланови нису сигурни гласови на изборима, јер је чланство у синдикатима само један од идентитета који може утицати на изборну одлуку бирача. Није нужно да су социјалдемократске партије ближе синдикатима иако би то било логичније. Србија има велики број тзв. социјал-демократских странака у наслову. У њиховом деловању само неке показују тенденцију да се социјалдемократизују, било због бирача било због чланства у Социјалистичкој интернационали и Партији европских социјалиста, које их терају да се програмски прилагођавају.

Ако синдикати од партија-партнера траже одређени број мандата на посланичким листама, то значи да су посланици одређене партије, али не више и „синдикалци”. Ако синдикати непосредно уђу у изборну арену, они више нису синдикати. То се десило двема невладиним организацијама у Србији (Г 17 плус и Отпор) и једној у Црној Гори (Покрет за промјене). У предизборној атмосфери опозиционим странкама и синдикатима могу одговарати штрајкови и протести, али након избора синдикални интереси се лакше и готово једино могу остварити уз помоћ странака на власти. На крају, шта у ствари хоће синдикати? Да оснују странку и изађу на изборе, да подрже неку партију, да имају посланике или министре, да остану адвокати радника или да се упусте у авантуру борбе за власт.

Не може се седети на две столице – бити представник запослених и бити партијски слуга. Ако партије искористе синдикате, за то нису криве само партије. У Србији би сваки синдикални лидер хтео да буде Лех Валенса. Пре него што одговоре на ова сложенија питања, синдикати и њихови лидери могли би да одговоре на она једноставнија, као што је – колико је коштало реновирање синдикалних просторија и од којих пара. Ако тражите јавност од других, покажите то личним примером. Синдикати нису више фирме за полутке, зимнице и радничке спортске игре, али су далеко од респектабилних политичких субјеката.

У том међупростору и партије и синдикати ће у предизборној атмосфери настојати да себе представе као душебрижнике запослених. Нажалост, запослених је све мање. Још већа трагедија је што на помолу може бити још једна превара. У сваком случају, евентуалним уласком у изборну арену, синдикати би изгубили и ово мало социјалног и друштвеног кредибилитета.