Када грми, верује се да се свети Илија вози по небу и громом гађа ђаволе.
(Српски митолошки речник, стр. 9)

Ракетини систем ваздух-земља, назван „гром”, развијан је у нашем Ваздухопловно-техничком институту крајем седамдесетих година за потребе тадашњег ЈРВ и ПВО. По „грому” названа је и „грађанска иницијатива за градски омладински програм” Новога Сада, Стрељачки клуб из Пожаревца, филм са Шоном Конеријем као агентом 007, као и компјутерска игрица у којој је главни јунак пољски пуковник који постаје авантуриста. Нешто као Индијана Џонс.

Што се гласила тиче, у Србији постоје три радио-станице које су назване по „грому”. Једна је у Зрењанину, друга у Лозници, а трећа у селу Мареново (Варварин), у расинском округу.

Од новина, било да су дневне или периодичне, само једне имају то име и то од скора. Сутра ће изаћи шести број недељника „Гром”.

Прелистао сам последњи број. Општи је утисак да ће они који су приврженици „Курира” волети и „Гром”. Сличан је, само мало дебљи, и нема вести. Уосталом, није ни чудо. Настао је у окриљу овог таблоида, као још једно гласило којем је оснивач Раја Родић, „српски медијски магнат”.

Главни наслов на првој страни гласи: „Кркобабића у затвор”, а извучен је из разговора са Велимиром Илићем, председником Нове Србије, који је рекао: „Како оног деку Кркобабића није срамота да лаже. У затвор бих га послао због преваре. Пензије су повећане за 10 одсто, а сада ММФ скида и то повећање...”.

На првој страни најављен је и текст под наднасловом „Нико се није обогатио од плате” и насловом: „Тајкуни из владе”. Текст унутар новина има другачији наслов („Преко власти до богатства”), а поднаслов гласи: „Милан Беко, Александар Влаховић, Зоран Живковић, Душан Михајловић... после одласка из Владе Србије ’постали’ успешни бизнисмени”.

„Један број српских тајкуна”, пише у овом тексту, „обогатио се на спрези с врховном власти, али није мали број оних који су сами били на власти – у влади или чак на њеном челу. Министри су били и Карић, и Мишковић, и Беко, а богаташ – премијер је човек који се сматра једним од најуспешнијих људи у Војводини – Радоман Божовић.(...) Мишковић је био потпредседник у влади Станка Радмиловића, а онда се отиснуо у приватни бизнис, држећи се све време уз Милошевића и одужујући се колико може породици и партији. Његово богатство се од 40-50 милиона марака 2000. године увећало за осам година демократије више од 60 пута и сад се процењује на 2,8 милиона евра”.

Мирославу Мишковићу на ноге је дошао чак и славни писац Добрица Ћосић, пише „Гром” у другом тексту, наводно да тражи паре за штампање сабраних дела.

Миодраг К. Скулић, београдски економиста (1981. године објавио књигу „Узроци садашње економске кризе у СФРЈ”) потрудио се да сликовито прикаже колики је буџет Србије. Израчунао је да годишње „поједе” осам жетви кукуруза и пшенице „а када нестане пшеница и кукуруз, тада буџетлије поједу и месо и све месне прерађевине”. Само Министарство унутрашњих послова поједе једну годишњу жетву кукуруза.

„Једна секретарица јавног предузећа, која има 65.000 динара нето зараде месечно, понесе кући десет тона кукуруза, а још јој јавно предузеће, као послодавац, уплати седам тона за порезе и доприносе”.

„Гром”. је у наставцима почео да доноси изводе из књиге Војкана Ристића „Made in Врање”, односно: „Драгомир Драган Томић Симпо – технологија једне каријере ”. Књига је написана пре осам година, па пошто се тада сазнало за њен садржај, наводно, аутор је одлежао месец дана у затвору. Не због необјављене књиге, већ је законски основ нађен у нечем другом: „због неблаговремене пријаве боравка на адреси у Врању”.

Првих 13 од укупно 40 страна „Гром” посвећује политичким темама (наравно, на свој „курирско-громовски начин”), а остали простор дат је забавнијем садржају. Страна названа „Перје” открива ко су десет најбоље одевених жена у избору „Пипла ”. (То је посебно заинтересовало моју тетку Радојку која се веома лепо облачи купујући одећу на бувљаку.) Естради, избору из штампе, џет-сету и Холивуду, посвећене су по две стране. Толико је дато и исповести манекенке из Пожаревца Маријани Крижановић, (на странама названим „Опуштено”), као и текстовима о царевима и краљевима („Династије”). Следеће две стране назване су „Оне ствари”, а „Моди Марјановој”, као и „Сатира(њу)” посвећена је по страна.

Верујем да читалац „Политике” сада има представу како изгледа нови недељник. А следећи пут, кад дође на ред, следи критичко читање.