Једна од највећих банака на свету, америчка Сити банка, све је ближа куповини Поштанске штедионице, а све се опошљава под диригентском палицом бившег министра финансија Млађана Динкића, сазнаје "Курир" из (наравно) добро обавештених извора и о томе нам приповеда у тексту под насловом

Тај кладенац, то врело, тај извор близак влади Србије дошапнуо је да су представници ове банке недавно у најстрожој тајности, у једном београдском ресторану, разговарали о овоме са Динкићем. Али, само су наивно веровали да су у тајности. Нису појма имали да су под паском "Курировог" изворa. Јер ако није био присутан – како би могао знати шта је тамо ко рекао? (Мада... ти извори су чудо једно. Они, може бити, могу чути и видети, а да и нису присутни. Зато овај извор није извор, већ је Извор.)

Елем, том приликом Динкић је рекао да су све банке на продају, па и Поштанска. Не каже шта су дечки из Ситија рекли. Не каже, али тврди: Очигледно је да је пао и неки прелиминарни договор.

А како се очитује та очигледност?

Па ето, убрзано се ради на спајању Поштанске штедионице и Српске банке, да би се Американцима учинило на вољу. Тако, преко Поштанске добијају највећу мрежу пословница у Србији, а од Српске банке потраживања од Ирака. Оно што нам Ирак одавно дугује (неколико стотина милиона долара) а никако да исплати. Зато ће Американцима исплатити као беле лале. Познато је – каже Извор – да америчка администрација одлучује о свему у Ираку. А код нас не одлучује. О свему.

Да би се овај посао извео како ваља (Американцима) влада је Штедионици на име докапитализације уплатила 16 и по милиона евра и дала рок од месец дана да се споји са Српском банком. Кад се споје, држава ће бити власник 90 одсто капитала. Онда ће се само у оквиру Министарства финансија договорити продаја и обавити се пре избора. То неће бити тешко, дошаптава исти, јер су у обема банкама на високим функцијама Динкићеви људи.

– Ако Динкић не прође добро на изборима, кајмак ће покупити неко други. Зато покушавају на све начине да посао обаве што пре – закључује Извор тиражника.

Пошто је све горе наведено "Куриру" дошапнуо неко ко се крије под водом (изворском), па би се могло десити да испари, нестане, испостави се да га није ни било, новинар од заната, је л′те, приупитао је шта о томе мисле у Штедионици и Српској банци. Потоњи су чули ту причу, али немају ништа званично,  док у Поштанској штедионици нико није хтео да прича тврдећи да о томе не знају ништа.

И крај. А Динкић? Да су се сетили, могли су питати Динкића. Можда он нешто зна? Или је чуо нешто о томе? Може бити да су га хтели заштити од непријатности?

Заиста ми је драго кад у неким новинама видим да се води рачуна о личности човека који је за нешто осумњичен. Јер, познато је, свако је невин док се не докаже да је крив. Доказује се кривица, а не невиност.

Тако сам у "Пресу", примерице, прочитао о каратисти, тренеру, који је ухапшен због сумње да је сексуално злостављао своје ученице. Пријавиле га три, малолетнице.

Пошто је то прилично непријатна оптужба о којој у Суботици бруји, "Прес" је (као и већина новина) скрио податак о коме се ради. Да заштити човека. Јер, можда је ољаган на правди Бога. Било је случајева и лажних оптужби (видели смо то и у филмовима) да би се наставнику осветиле због нечег или да би скренуле пажњу на себе, или...

Е, па да се не би осумњичени износио на стуб срама пре него што се докаже да је то заслужио, дописник је написао само да је тренер каратеа у суботичким основним и средњим школама, да има три кћерке и да је и раније био познат по склоности да пипка девојчице. Ето, само то. А, да. Није само то. Дато је и име. Зове се Александар. А да се не би сазнало о коме је реч, уместо презимена дато је само почетно слово – С.

Ииии-хај, колико има Александара у Суботици чије презиме почиње са С! И који су тренери каратеа и имају три кћерке и познати по склоностима... Нећете зато наћи Суботичанина који је прокљувио о коме се ради. Зна новинар, али тај га ни под мукама не би одао. Само је отишао у комшилук осумњиченог да саслуша комшије. Зна се да комшија о комшији зна више него онај сам о себи. Нарочито ако комшија-извор не мора да открије своје име. Па чак ни шта је по занимању, ни има ли децу, ни по чему је познат. Ништа. Довољно је само – комшија. Или – Александров комшија.

Предмет још није стигао до Општинског суда. У Центру за социјални рад нису ни чули за овај случај. Но, ту је комшија. Комшија зна да је наводно нападао старију кћерку због чега је жена тражила развод али се после, чули смо од његових познаника – поправио

– Па сви су знали шта је радио тај каратиста! Он се једно време бавио и политиком, био је члан једне велике странке!

Е, ако се бавио политиком и био члан, то мења ствар... Ма не треба се држати тих људских права као пијан плота...

Онда је требало објавити му и презиме. Па нек′ се зна какав је.