Узбунила се српска варош. Хулигани имали показну вежбу. Полиција им стала на црту, али некако више да се представи у новом светлу него да их заплаши и потисне. Највише се узбуниле варошке аброноше. Пос’о им паде с неба. Па онда дође Ђенова. Најскупље плаћени перформанс. Можда би било боље да се ту опослимо, да некако не платимо, па побогу нисмо ни видели лопту; чешће су у кадру биле оне моторцангле. (Одакле човеку идеја да на утакмицу понесе моторцангле?) А ако бисмо хтели да будемо злобни онда бисмо рекли како би многи одахнули што је онај И. Б. преузео на себе одговорност за неуспех у квалификацијама. Човек је стварно учинио много за тренера, за Фудбалски савез, за играче. Несигуран пораз, учинио сигурним!

Са Ђенова-спектаклом скрајнуто је оно што се дешавало на београдским улицама контра егзибиционизму оних којима су ускраћена људска права. Скрајнуто је у овој земљи невиђено фер-понашање полиције, а пре свега из пажње јавности је склоњен поглед на снагу једне не баш малобројне групе младих људи, очигледно погодне за политичку инструментализацију. То склањање нашег погледа са окршаја на београдским улицама, путем омогућавања погледа на спектакуларну игру на трибини ђеновског стадиона, било је веома ефикасно. Добро, можда је све било случајно, не треба у свему видети намеру, а поготово је лоше, тврди наша власт, када се у свему види лоша намера.

Ту је и питање пара. Трошкови учешћа на Ђенова-хепенингу процењују се на око 200.000 евра; телевизија платила за пренос хепенинга такође 200.000 евра, а држава ономад, за откуп само једног хулигана, милионче. До сада се, дакле, зна за следеће финансијере: држава, РТС, Фудбалски савез, а јуре се још неки па да се затвори финансијска конструкција.

Но, манимо ове и овакве цинизме и усмеримо пажњу на један други аспект онога што се дешавало. Реч је о конструкцији моралне панике и о међуодносима у квартету: рањиви феномен (група) – медији – политика – криминал. Или рањиви феномен (група) унутар троугла оивиченог медијима, политиком и криминалом. Без разумевања и познавања тог троугла нема објашњења многих феномена.

У конструкцији моралне панике, као што правило налаже, коришћене су велике речи: „чисто и прљаво” (људска права и содома/гомора), „лојалност и издаја” (па макар у питању биле клупске боје), слобода (за тог и тог) и затвор (за ове и оне)... А ту су још којештарије типа „терор хулигана”, „немоћна држава”, „систематско рушење државних институција”, „хулигани ће зауставити процес прикључења Европској унији”, „нападнуте су вредности на којима друштво почива”... Отуда и није чудо што „борба против насиља и криминала” постаје, као што је и раније бивало, „апсолутни приоритет Владе Србије”. А онда, ваљда, и полиције, и судства, и медија... Изем ти земљу у којој је борба против хулигана апсолутни приоритет владе. Изем ти земљу коју могу да (с)руше хулигани; или држава није држава или хулигани нису хулигани! Ако је од свих пријава хулигана које је направила полиција на затворске казне осуђено 2,4 одсто, или полиција није полиција, или судство није судство.

Све даље иде по правилима конструкције моралне панике; дупла експозиција поновљена више пута. Прво, конструише се процедура која успоставља погрешну везу између циља и средстава, па тако „Парада поноса” постаје средство против дискриминације а за остваривање људских права ЛГБТ грађана. Потом, морални активисти стварају страх од „педера” и уносе га у осетљиве и погодне активистичке групе. У трећој фази сви имају показне вежбе. У четвртој медији дају интерпретативни оквир и фактички стварају „псеудодогађаје” и увезују их у целину – није стварно оно што се догодило већ оно што ми кажемо да се догодило – и проширују их на „сличне” догађаје, све до октобарског догађаја из 2000. године, ал’ нико не помену доба митинга с краја осамдесетих (реч је о моделу конвергенције, по Стјуарту Холу). У петом кораку се прозивају институције контроле. (Успут, а баш тада, у кључним од поменутих институција имамо захтеве за веће плате и за бољу опрему за сузбијање нереда.) Институције контроле су активиране. Потом, да би се институције држале у ватри и да би се по правилима „спирале увећања” дошло до велике приче (профит је профит), медији конструишу па најављују још један псеудодогађај, и то онај који ће се тек десити. Прекид дербија у најави, појачава и шири активност моралних проповедника, морални активисти се припремају, медији дају интерпретативни оквир псеудодогађаја у најави, агенси друштвене контроле предузимају мере... А прекид дербија може заиста да постане „пророчанство које се самоостварује” (Мертон). И шта даље? Како финализовати „спиралу увећања” и моралну панику? Ко ће се „опослити” у квартету: рањиви феномен или рањива група (ЛГБТ грађани, спорт и спортисти или било шта друго), политика, криминал, медији? Знамо само чему се ко нада! А знамо и да анализа очекивања и нада даје структуру починиоца и одаје иницијаторе и финансијере.

социолог