Политички простор савремених демократија испуњен је причама о идентитетима, каже Руано-Борбалан, истраживач из института Демос, а Амин Малуф, писац „Убилачких идентитета” (Паидеија) тврди да је то један од најважнијих проблема нашег доба. Прича о идентитетима била је у идеолошкој основи урушавања федерација попут Совјетског Савеза и Социјалистичке Југославије, али и стварања великог броја нових држава. Она је уцементирана у стратегију вредносне изградње нове Европе („критеријумима из Копенхагена”, 1993), међу условима које треба да испуне земље кандидати за ЕУ налази се и поштовање и заштита мањина. Иначе, све ми се чини да ће наша земља пре ухапсити оне које треба него што ћемо се знатније приближити поштовању мањина. С друге стране, пре ћемо постати коректни према сексуалним него према етничким мањинама.

Истраживања казују да многи грађани Србије осећају дистанцу према групама етнички и национално „других”. Етничка удаљеност праћена је помешаним осећањима мржње (ксеномизије) и страха (ксенофобије). Претпоставићемо, сходно класичној процедури мерења етничке дистанце, да су та осећања присутна уколико „наш човек” сматра да неке етничке групе не треба да живе у „нашој” земљи. Сматрам несумњивим да је ово „искључење” из држављанства знак (политизоване) мржње, а ако њу имамо онда већ можемо говорити о национализму. Према недавном истраживању Цесида највеће је одбацивање Албанаца (40 одсто), а најмање Црногораца (12 одсто) и Мађара (15 одсто), док се одбацивање Бошњака, Рома и Хрвата креће између 20 и 25 процената. (Постоци су много мањи него пре 15–20 година.)

Национализам није исто што и осећање националног идентитета. Човек са развијеним осећањем националног идентитета не мора бити националиста. Емпиријски подаци говоре да приближно половина оних који имају развијен национални идентитет истовремено „гаји” мржњу према другима, а исто толико је и оних који свој национални идентитет граде на неким здравијим темељима.

Упрошћено до краја, у истраживачком смислу постојање националног идентитета констатује се на основу изјаве испитаника док национализам индицира постојање политизованог јавног испољавања мржње макар према једној другој етничкој групи. Тако виђено осећање националног идентитета карактерише око четири петине, а осећај национализма око две петине грађана Србије (наравно, није реч само о српском већ и о мањинском националном идентитету и национализму). Иначе, једино је везаност за породицу већа од везаности за нацију.

Да ли је осећање националног идентитета препрека за друге идентитете, а посебно да ли је то препрека за осећање европског идентитета? Сматраћемо да није препрека уколико наши грађани изјављују да су истовремено везани и за своју нацију и за Европу без обзира на то да ли на прво место стављају национални или европски идентитет. Европски идентитет карактерише 71 одсто, а национални идентитет 93 одсто грађана. Занимљиво је да десетина грађана истиче свој национални идентитет тек у контексту самеравања са европским идентитетом. („Ако се поистовећујем са Европом онда се поистовећујем и са својом нацијом.”)

Укупно узев једном те истом грађанину Србије не смета и није му нелогично што истовремено осећа национални и европски идентитет; као што му не смета ни истовремено осећање европског идентитета („Ја сам Европљанин”) и одбацивање етничких мањина у Србији („Марш напоље!”). Уз то, веома је висока корелација између одбацивања различитих етничких мањина (упрошћено, кад одбациш једну мањину онда је велика вероватноћа да ћеш одбацити и неке друге), а готово да је истоветан однос према датој етничкој мањини и датој (матичној) нацији у окружењу (готово да уопште нема разлике у обиму дистанце, на пример према Хрватима у Србији и према Хрватима у Хрватској или Мађарима у Србији и Мађарима у Мађарској).

Ови подаци нас усмеравају на помисао да је структура наших свести и социјалних расположења исто толико шарена као и етничко шаренило „ових простора”; географија нам ради у глави, идентитетска искључивост нам је упутство за акцију док нам историја поодавно „ради о глави” увек започињући тај посао из саме главе! Рашчистити све то не значи и „очистити”. Да смо нешто више склони „логичком чишћењу” у нашим главама можда никад не би било „етничког чишћења”. Но, у сваком случају, све чешћа многоликост идентитета и њихова динамика ознаке су доброг пута.

социолог