Корупција је пошаст данашњице. Пре годину и нешто у европском истраживању корупције (Специјални Еуробарометар 325) видели смо да четири од пет испитаника корупцију сматра највећим проблемом своје земље, од 98 одсто у Грчкој, 97 одсто у Бугарској или 94 одсто у Словенији, до 22 одсто у Данској.

Тврдња да је корупција пошаст модерног друштва, постала је данас опште место. Баналност говора о корупцији и баналност саме корупције доприносе њеном ширењу и прећутном прихватању. Корупција је стара појава. Још код Хомера налазимо да је Афродита подмитила Париса обећавши му Јелену. Подмићивање је у традицији нашег народа – још у Душановом законику налазимо три члана који се односе на корупцију у цркви и у судству. Корупција је свуда око нас па је више и не примећујемо. Корупција је постала толико уобичајена (тако мисли девет од десет људи) да је тешко препознајемо. То иде дотле да неке коруптивне појаве издвајамо из појма корупције и друкчије их зовемо (протекција, везе и познанства, непотизам, уграђивање). Ретко ко међу нама избегне коруптивно понашање – ако не узима, онда даје. Свеприсутност, уобичавање, традиционалност корупције, а и наша спремност да митимо и где треба и где не треба, јаки су савезници корупције и један од разлога свеопште немоћи у њеном сузбијању.

Ако је у темељу коруптивног понашања процена ризика, онда комотно можемо да кажемо да је у нас ризик мали или никакав. То практично значи да су ефекти откривања корупције мали или никакви. Они који узимају мито не плаше се да ће бити ухваћени у злоделу, а они који дају мито то чине зато што је то сигурнији или бржи начин да дођу до добитка. Корупција је, у ствари, рационално и тржишно понашање. То што је корупција нелегална и непоштена, по правилу, мало додирује учеснике у корупцији. Нема санкција ни за незаконитост ни за неморал. Кршење закона и непоштење су исплативи облици понашања. Наравно, корупције би било много више да нема поштених који су у прилици да узму мито, али то не чине јер су поштени људи. Будимо реални, у свакој професији више је поштених него непоштених. С друге стране, за медије је вест када неко ко може па не „узима”, а не што је неко узео мито. Верујем измишљеној вести „Њуза”, како је државна фирма грешком запослила стручњака! Верујем и оном власнику мале фирме који каже да је морао да подмити да би општина „испоштовала закон”.

Нису невини ни они који дају мито. У првом истраживању перцепције корупције у нас (Центар за проучавање алтернатива, март 2000), на питање у којим би ситуацијама понудили мито, 53 одсто испитаника је рекло да би то учинило због лекарске услуге, 40 одсто ради запослења, 30 одсто због царине... С друге стране, петина испитаника је рекла да је, у последњих годину дана, од њих тражен мито. Видимо, дакле, да је на коруптивном тржишту понуда мита већа од тражења мита. Нема никаквих индиција да је данас боље, вероватно је горе. Све у свему, данас не подмићује само онај ко не може, а ретки су они који могу, а неће. Изгледа да смо сви помало корупционаши, неки мањи, неки већи, неки само дају, а неки само узимају.

Од стварне раширености корупције једино су раширеније гласине о корупцији. И баш нам је то алиби, јер ако су сви у то умешани, зашто не бих и ја. Гласине су, нажалост, подупрте нашим искуством. Лудим што и поред заказаног прегледа код лекара чекам најмање сат времена. За то време неколицина уђе преко реда. Те рођака сестре која ради на пријемном, те познаница лекара, те комшиница, па „хитан случај”. Недавно ми пријатељ рече да одређена операција у Паризу (укључујући и издатке за путовање) кошта мање него мито који треба дати у нашој (додуше) врхунској болници. Ових дана се прича да се сваке године на јавне набавке потроши четири, а због злоупотребе изгуби милијарда евра (набавке су за толико прецењене).

Корупција је у темељу сваког партократског система. Ако је у нас вреднији „грам власти” од „кила памети”, све је могуће и све је дозвољено. (О „граму власти и оки памети”, недавно у ,,Политици”, сјајно пише млађани Захарије Трнавчевић.) Пита човек да ли неки државни, тј. партијски људи, не знају или су глупи или су само покварени. На пример, када је у питању „Колубара” са давањем пара за избор ,,мис” не знам чега, за посету Христовом гробу. Или оно Министарство за рекламирање чистије Србије на Егзиту, Гучи, Србија опену. Очито се много разликујемо у разумевању поштења, лепоте, чистоће. Може ли се држава очистити од оваквих „чистунаца”? Може ли држава неуспехе у привреди барем да ублажи успесима у супротстављању корупцији? Бојим се да јој то не да њена партијска природа.

социолог