Znaćemo kako je zaista bilo tek kad mi pobedimo. Dotle važi njihova istorija i njihova istina. Valjda je tako zato što je lakše menjati prošlost nego sadašnjost. I kad god je promena sadašnjosti bila nužna, a mi nemoćni, išli smo za lakšim, za promenama onoga što je prošlo i o čemu samo naivni misle kao o nepromenljivom. Potomci „na ovim prostorima” uvek iznova biju bitke svojih predaka. Samo oni koji ne znaju za dijalektiku istorije mogu da pomisle da su naši preci bili svoje bitke zbog nas njihovih potomaka.

U ovim vremenima kao da ulazimo u fazu česte smene izbornih pobednika. I baš je tu šansa za promenu istorije. Kad god dođemo na vlast mi postajemo pobednici, svugde i za svagda ili barem dok smo na vlasti. Ne zna se za koga je naša pobeda značajnija, za nas sada, za naše potomke ili za našu prošlost. A znamo da najmanje truda traži pobeda u onom što je već bilo i prošlo. Mi ne damo da prođe. Tako je to oduvek, jer mi se oduvek delimo. Deobe do krvi su naša sudbina.

Naša istorija je dokaz naše pobede. A da bi to bila, mora da postane naša. U tome se prvo počne sa istragom tragova njihove prošlosti. Skinuti i zgaziti njihova znamenja, pa potom ulice da dobiju imena naših ljudi i naših svetinja, onda da se zapuste njihovi grobovi i od njihovih svetišta naprave đubrišta, pa da se potraže „naši grobovi”, pa da mi podižemo naša svetišta, pa da vaspostavimo datume iz naše istorije, a ako nam tu nešto nedostane onda je tu naša crkva koja ne oskudeva u svecima... Da, tu je i politička i sudska rehabilitacija naših, a tu su i zahtevi da se sudi njihovim. Da se razumemo, ne mislim na rehabilitaciju nevinih i na osudu krivih. Mislim da je zločin zločin, ma ko ga vršio. Zločinac je zločinac i kada je „naš”. Zločin je zločin i kada se desio juče i onomad i pre 66 ili 68 godina. Ne mislim na sud u kojem publika izigrava porotu i aplauzima i vikom proglašava krive; razlikujem sudsku od političke a obe ove od naučnoistorijske rehabilitacije ljudi i događaja.

Opšte je pravilo da su velike političke promene praćene promenom ideoloških znamenja i političkih simbola. Metafora za poslednju veliku promenu političke karte Evrope jeste „pad berlinskog zida”. Među našim „događajima promene” meni je na taj evropski događaj najviše nalikovao onom, od pre nekoliko godina, skidanju zvezde petokrake sa zgrade Skupštine Beograda. Nešto nisam u godinama da bih mogao da se setim kako je bilo komunistima kada su postavljali zvezdu petokraku, ali se sećam kako su je demokrate skidale. Nije to baš išlo lako onom momku koji je obavljao taj istorijski posao. Sećam se i radosti posmatrača. Šta li je sada sa tom zvezdom? Pošto li je parčence?

Da bi naša pobeda bila ubedljivija, a njihov poraz vidljiviji, mora mnogo toga da se relativizuje. Pa tako okupacija baš i nije okupacija, a oslobođenje i nije oslobođenje. Ako je saradnik okupatora naš čovek, onda je jasno da on nije sarađivao sa okupatorom već je s radošću čekao da se okupator zamori od okupacije. Tom saradnjom naš čovek samo je čuvao svoj život „i svoj narod”. A oslobodioci, „oni su sišli sa planina”, „nisu oslobodili Beograd već su zauzeli Dedinje”, a u „prekomernu upotrebu sile” valjda niko i ne sumnja. U ovo se uklapa i „nadmetanje” u broju žrtava i poginulih uopšte. Kada se saberu brojke naših i njihovih žrtava – onda je to više od tadašnjeg broja stanovnika.

Imena ulice su svedoci „naših” pobeda, sokaci su nešto otporniji. U Novom Sadu su dve ulice 19 puta menjale ime. Od beogradskih ulica samo 30 sačuvalo je svoja imena iz 1872, iako je svako drugo – ime neke istorijske ličnosti (doduše među njima je najmlađi Knez Mihailo). I samo dva primera. Prepodobna kraljica Natalija (Keško) zameni nepodobni Narodni front, što oćuta u toj ulici smešten (doskora i moj) Institut društvenih nauka, rasadnik kadrova političkog vrha Srbije (na obe strane). Glavnu ulicu dobi razvratni joj muž Milan koji zameni sve srpske vladare (da neko ne pomisli da je među njima i Tito). To što je, na primer, taj kralj pokrao svoj rođeni narod, to što je ulice masovno po Srbiji (i sindikalni trg u Beogradu) dobio Nikola Pašić do sada naš najveći korupcionaš (ušao u politiku bez marjaša, a sinu Radu ostavio milione) –nikom ništa. Ništa, osim nauka koji saopštava onaj sociolog Basara: „Ako hoćete da znate kuda vetrovi duvaju, kakva je trenutna (druge i nema) srpska politika, pa čak i to ko je na vlasti – čitajte imena ulica”.

U jednom od objašnjenja pojave vampira kaže se da se povampiri čovek koji ne može da se smiri u grobu, ne daju mu živi ili je njemu ostalo da posvršava još neke poslove. Ako je tako, a što ne bi bilo, onda smo mi vampirski, a ne nebeski narod.

Moja pokojna nana je govorila da su partizani doneli tri dobra: uništili su buve, rasterali vampire i oduzeli imanja (da se narod ne muči!).

Ovih dana ne mogu da se izborim sa buvama, zemlju su vratili i onima koji je nikad nisu imali, vampira sve više, a glog sve ređi!

sociolog