У време социјализма готово да није било јавне службе ни јавних службеника изван партијског курса и партијских директива. Радило се онако како су то "тражили интереси партије", док су интереси локалне заједнице и њених институција постојали само у мери у којој су се поклапали с партијским интересима.
Мало шта је промењено изборним доласком на власт СПС 1990. године.

Много се очекивало од промене власти у јесен 2000, а грађани су се надали да ће доћи до промене руководећих екипа на свим нивоима, па и на нивоу општина и њихових институција.

На отворено питање: шта у пракси највише утиче на избор руководилаца у општини, јавним предузећима и културним и образовним установама чији се руководиоци бирају на нивоу општине – страначку припадност и коалиционе договоре навело је 73 одсто општинских руководилаца, 78 руководилаца јавних предузећа и 82 процента руководилаца из друштвених делатности.

На питање да ли они који су на поједине положаје изабрани захваљујући подршци одређене странке имају обавезе према тој странци – 13 одсто је рекло да немају, 56 одсто да имају, док 31 проценат није одговорио на ово питање.

На отворено питање о критеријумима које треба примењивати у кадровској политици, само пет одсто испитаника је навело партијску припадност. Но, кад смо тражили да се оцени шта све треба да утиче – њих осам одсто рекло је да страначка припадност треба да утиче "много" или "веома много", 27 одсто "осредње", исто толико "мало", док је 34 процента изјавило да овај критеријум не треба нимало да утиче на избор кадрова. Ипак, једна трећина сматра да је страначка припадност важан критеријум кадровске политике.

Све у свему, у избору кадрова доминирају критеријуми у вези с партијском припадношћу и лојалношћу, што само по себи не мора да буде кардинално погрешан потез уколико су задовољени други услови (школска спрема, стручност, способност, поштење). Чињеница је, међутим, да смо нашли да релативно велики број јавних службеника ради искључиво за своју странку и да има обавезу према тој странци – од намицања новца у партијској каси, до запошљавања партијских другова и корупције потенцијалних бирача како би гласали за одређену странку или кандидата. Тиме се отплаћује "добијени" положај.

Очигледно, и овде је реч о једној специфичној корупцији. Партија их је "купила" и исплатила добијеним положајем, они партији отплаћују "дуг" – и буквално новцем, али и другим начинима куповине гласова и лојалности.

Занимљиво је да се оваква кадровска политика у унутарпартијском тумачењу приказује у нешто другачијем светлу: "партијски друг" добија положај зато што је "заслужан" за партијску ствар. Било како било, када се једном уђе у оваква "намирења", онда томе краја нема, све док неко не "изда", тј. партија не пронађе бољег и "заслужнијег" клијента или га отпусти због неиспуњавања обавеза према партији, или сам клијент не промени партију.

Занимљиво је да анкетирани руководиоци на општинском нивоу имају један систем преференције критеријума кадровске политике у којем готово апсолутно доминира стручност и знање, а потом морални лик, школска спрема, досадашњи резултати, радно искуство; као и способност, професионалност.

Наши испитаници, међутим, процењују да у пракси готово апсолутно превладава страначка припадност, а потом стручност, знање, везе, познанства, непотизам, као и школска спрема. Најпожељнији критеријум кадровске политике – стручност, знање – помиње 76 одсто испитаника, а његову примену у пракси види свега 27 процената. Други по рангу најпожељнији критеријум – поштење и правичност – наводи 43 одсто испитаника, а у стварности га налази само пет процената. С друге стране, најчешће виђен критеријум у пракси – страначка припадност и лојалност (наводи га 77 процената испитаника) међу пожељним критеријумима подржава свега њих пет одсто.

Све у свему, може се рећи да се на плану кадровске политике позитивно вреднује један систем критеријума, а у пракси се примењује готово сасвим други. Или, онај пожељни окренут на главу!

Разлика између наше партократије и оне у земљама "развијене демократије" може се запазити у квантуму постизборног плена партија победница. У једном случају, власт има какве-такве границе – у неисквареним демократијама зна се шта је политика, а шта струка; зна се шта се мења с променом партије на власти, а шта је остављено професијама. Код нас те границе нема: ако је неко заинтересован и за положај "баба-сере" и долажење до тог места биће подвргнуто партијским мерилима!

Социолог, Институт друштвених наука