Отишла је Ејми В. и оставила пустош оправданог разочарања и згражавања које није било само локалног карактера већ је попримило и озбиљне глобалне размере. До те мере да је то постао најпознатији одржани концерт код нас, а да у ствари није био одржан. О томе се изгледа нашироко причало и у Холивуду где је извесна ТВ водитељка (или штавећ) Челси Хендлер жестоко увредила све Србе тиме што им је пребацила да ко су они да се уопште жале на било шта. То је овде подстакло разумљиву лавину реакција коју треба искористити за малену интроспекцију због чега и даље постоји толико негативна слика о нама на Западу, која чак и није више утемељена већ представља одређену инерцију од претходно направљене.

Пре свега треба рећи да је политичка некоректност већ постала известан „хит” у филмској и забављачкој индустрији још од филмова Саше Барон Коена (Али Г, Борат и Бруно), где је мета изругивања на планетарном нивоу био цео Казахстан или ЛГБТ популација. После деценија либералне коректностиочигледно се накупила одређена фрустрација која се морала испразнити на (не)пажљиво изабраним метама. Постало је популарно,а самим тим и исплативо говорити јавно оно што заиста мисли већинa људи у Америци о припадницима других народа. Некада то има основа, некада не,али доприноси одређеној уобразиљи о сопственој супериорности, која не мора бити морална. Некада је довољно да буде економска. Психологија ће нам рећи да предмет исмевањаима своју сврху у томе да се онај који исмевадругог осећа боље самим тим што није као онај који бива исмеван већ бољи.

Политичка коректност има ту ману да представља принципијелно убеђење и у суштини је цензура, а некоректност је управо због тога постала нови вид колективне психотерапије у коме се ослобађа право мишљење већине и она се све више види и у Европи у односу север-југ. Друга је ствар што већина у свакој земљи и није баш посебно обавештена о било чему. Некада је некоректност и морална обавеза у смислу да не би било лоше да је више људи поред Бошка Јакшића рекло да дефинитивно нисмо нормални када подижемо споменик покојном диктатору из Азербејџана. Па нека се вређају онда Азербејџанци колико воле.

Мене лично највише боли и смета ми чињеница да смо ми као земља одавно ушли у тај „клуб” земаља који служи за негативно поређење и у коме нико не жели да буде. Не мора то да буде нека таблоидна емисија већ то може да буде и истраживање лондонског „Економиста” о најмањим платама у Европи или највећој стопи незапослености. Смета ми, такође, када Европска комисија пошаље списак сумњивих приватизација нашој влади који јасно указује на општу корупцију у земљи. Да ли бих се осећао боље да све то није јавно речено већ да се прећути? Напротив. Превише је тешког „пртљага” са нама да би то могао само Новак Ђоковић да поправи својим спортским победама.

Када обични грађани Америке мисле о некој другој земљи, прво што узимају у обзир јестеда ли је та земља богата или сиромашна. Под „богатом земљом” се у ствари мисли на квалитет живота обичног грађанина, а не нанекеагрегатнеподаткепо којима је поменути Азербејџан развијен,а у ствари имате мали број милијардера и огромну већину сиромашних. Код њих заиста важи изрека: „Ако си паметан, зашто ниси богат?” У преводу, сиромаштво се изједначава са глупошћу и необразованошћу а то је легитимнији разлог за исмевање. Уколико је нека земља сиромашна, питање је зашто је то тако, а нарочито онда када та земља има сопствене ресурсе и која се налази у Европи а не усред Сахаре или испод Хималаја. Или можда баналније питање – зашто градимо аутопутБеоград – Нови Сад од 1932. године до 2011. Неки ће код нас одговорити да није јадни народ крив већ мрски политичари заборављајући да су њих грађани бирали. Одговорност је зато увек на народу као колективу за слику коју држава ствара у свету.

Интересантна је паралела са неким домаћим ТВ емисијама попут „Вече са Иваном Ивановићем” која представља хибрид између америчких ток-шоу емисија попут Џеја Леноаили Конана О’ Брајена и наше Минимаксове школе нацихумора. Синопсис поменуте емисије је „Карлеуша, хахаха, Кркобабић, хахаха, Хрвати, хахаха, педери, хахаха, Шиптари, хахаха, Динкић, хихихи, а сада музика из студија”. Ту се редовно исмевају целе националне заједнице и мањине без устезања а да никоме то до сада овде није засметало. Уколико је говор мржње Челси Хендлер неприхватљив, да ли је таква иста порука у огледалу овде исто неприхватљива? Или ако нам не смета оно што се прича на нашим ТВ станицама да ли онда имамо право да се бунимо против Челси и њој сличних?

За све оне који би говор мржње допустили у име слободе говоре саветујем да погледају барем једну емисију „Дејлишоу” Џона Стјуарта. Е сад, не може свако бити Џон Стјуарт.

Центар за нову политику