Понекад је згодно почети причу са конкретним догађајем који се десио или се и даље дешава пред нашим очима. Наиме, често идем у посету свом куму који живи на граници између Земуна и Новог Београда, на местутачно преко пута ограђеног простора где се снима најновија ступидарија из серијала српских верзија „ријалитија” по називу „Малдиви”.

Ах, каквогли далекоги егзотичног одредишта подобног да просечног гледаоца удаљи што више из његовог правог „ријалитија” и учмале свакодневице...

Осим, што је корисно да понекад из те свакодневице пошаље што више СМС-ова.

Нема везе, нека гледа свако шта хоће. Овце треба шишати. Овде је проблем што се на овим земунским Малдивима пушта невероватна гласна музика са њихових журкица до пет ујутро што не дозвољава не само мом куму већ и свим другима из околине да живе нормално неколико последњих месеци.

Наравно да су и кум и његов комшија са двоје мале деце и сви други из тог краја звали полицију и жалили се али некако свима њима су чике у плавом дале исти одговор: „Ех, па нисте ви једини који се жале... па шта ви мислите? Не можемо ништа, њима је град то дозволио...”. Баш чудно. Баш се питам што би „руководећи органи” у граду дозволили нешто противзаконито а на корист неких телевизија и маркетиншких агенција. Хммм...

Осећај немоћи је јасно демонстриран тиме да нико није ни пробао да организује некакав протест грађана, вероватно у убеђењу да се не треба бавити ћоравим послом. Вероватно је то нечија представа повољног пословног окружења. Грађани тако слушају музику са малдивске журке, гунђају у себи али ништа не предузимају да одбране своја права. Не знају како.

Мој кум ме је питао да ли постоје неки прописи који гарантују грађанину да не буде узнемираван и да може барем да се наспава мирно. Наравно да постоје, и то у самом Уставу, али некако су већ сви прихватили чињеницу да су на нашој „животињској фарми” неке животиње једнакије од других. Као што смо се навикли да плаћамо неуставне доплатне карте „Паркинг сервису” или да поштујемо неуставну забрану продаје алкохолних пића после десет увече, која је иначе и проглашена неуставном у Новом Саду. Вероватно тамо важи неки други, бољи Устав. Нису криви прописи, већ људи који их не поштују.

Оно што је код нас болно јасно је да је наш праг толеранције, када су у питању наша права, веома висок и ми заиста можемо да трпимо много. Када је неко прошао све оно што смо ми прошли у последњих двадесет година онда се заиста задовољава и малим. Још када томе додамо ненавикнутост на мирне грађанске протесте и колективни менталитет који сузбија индивидуалну иницијативу онда је свакоме, али буквално свакоме на власти јасно да може да се бахати колико хоће, јер Србин може да истрпи што нико други не може. Још ћемо се тиме и хвалити.

Све је некако и јасније када се погледају протести који су се дешавали и још трају по Европи. Од Грчке, преко Шпаније, Италије и Велике Британије па сада до Немачке показује се некакав нови идеолошки неартикулисан бунт који је прилично лако објаснити.

Финансијска криза од 2008. наовамо свима је показала да су они који су њени узрочници, а то су финансијске елите, прошли некажњено а да је терет преваљен на најслабије и последње карике у економском ланцу. То је узроковало губитак легитимитета политичких елита а то је онда општа системска криза. Још ће се јако дуго негирати такав закључак али је он у суштини необорив. Шта треба да се деси у Србији да би њена политичка елита изгубила легитимитет?

Изгледа да ће наш просечан човек пре допустити корупцију, да буде поткрадан на редовној основи, да нема посао, да не раде школе или да му смање плату, него што би допустио одржавање нпр. параде поноса. То је јасно и нашој влади па је тако и њен „координатор за медије” гдин Хомен рекао да у Србији не може да се деси нешто као у Лондону поводом економског стања али може око Косова или око параде поноса. Не може много штошта код нас да се деси а да може у Лондону, али нисам сигуран да треба да будемо срећни због тога.

Најновији случај са грађанима који грцају у „швајцарским” дуговима показује опет непостојање међуграђанске солидарности као и свести да смо сви ми у истом чамцу. Онај који је задужен у еврима биће срећан да није у кожи „швајцарца” а није свестан да ће се власт можда сутра понашати према њему исто као према овом другом. Само да се банке и финансијска елита не наљуте. А грађанима у кризи влада може помоћи тако што ће их још мало више и дуже задужити.

Шта треба учинити? Одакле кренути? Чујем да клима на Малдивима погодује парадајзу.