О једном недавном догађају треба добро поразмислити. Сукоб уличног продавца и комуналних полицајаца у Нишу може да се испостави као парадигма тренутног стања друштва са великим социјалним неједнакостима. Овом догађају не треба прилазити олако и са индигнацијом. Многи ће направити паралелу са покојним Мухамедом Буазизијем из Сиди Буазида из Туниса. Њему су неки полицајци одузели воће које је продавао на улици да би преживео, наплатили казну за прекршај и при том га ударили. Мухамед се после тога и неуспелог покушаја жалбе, запалио бензином, одлучивши да наставак таквог живота није вредан човека. Оно што је уследило је „арапско пролеће”.

Неке ствари се не подударају са нишким „парњаком” јер је потегнут нож на полицајце а и Србија је колико-толико демократска држава и не личи на Бен-Алијеву диктатуру, мада смо још пре само 12 година били у веома сличном облику северноафричке деспотије. Међутим, Сиди Буазид је отад постао лако преносив вирус који се могао сусрести како у центру Лондона, Рима тако Атине или Њујорка. Тако да уљуљкивање у томе да Србија није Тунис неће држати пуно воде. Живимо у глобално неправедном систему, коме се не супротставља ниједна нова идеологија. Прошли век је био лабораторија различитих друштвених уређења која су превазиђена због тога што је цео концепт самодовољне националне економије одбачен. Глобализација и међузависност је чињеница, а не одредница, која је релативизовала све досадашње званичне политичке и економске концепте. Следећих десет-двадесет година свет ће тражити модел по коме ће функционисати, а тренутна претпоставка је да је то могуће учинити без суштинске политичке прерасподеле моћи. Звучи доста нереално, али алтернатива томе су бескрајни низ револуција без помака набоље и оружани сукоби.

Са макроплана, пређимо на микро. Шта се то заправо десило у Нишу, мада неће бити да се то не дешава другде у Србији, али је овај случај конкретно снимљен камером. Имамо 68-годишњег човека који очигледно преживљава продајући поврће на улици и чистећи зграде са својом женом. Формално гледано, он прави неки прекршај и „оштећује буџет” јер не плаћа дажбине држави или штагод слично. Онда на сцену долазе „нови врли” комунални полицајци, о чијој сврсисходности боље и не отварати расправу, који да би оправдали разлог свог постојања, морају овом старцу да одузму „поврћну контрабанду” и наплате казну. Је ли то једини аспект на који се држава односи према дотичном гдину Чедомиру Марковићу или некога из града Ниша можда занима како овај човек може да преживи следећих годину дана? А може ли неко „одговорно лице” да за пет секунди погледа свет очима Чедомира Марковића и запита се каквом остатку живота има да се нада? Прво питање би можда требало да гласи каква је то држава у којој после четрдесет година рада не може да се преживи од пензије већ морају да се чисте зграде. Ово је главно питање српске политике, а не кандидатура или Ахтисари плус. Уколико није, онда ћемо ускоро наплаћивати казне бескућницима за „неовлашћено” присвајање остатака хране из градских контејнера.

Још већи проблем је тај што решења, барем брзог, једноставно нема и што таквих сличних примера има на десетине, па и стотине хиљада. Репресија према таквој врсти „сиве економије” није решење, а опет чињеница да у њој ради више од 800.000 људи вуче за собом у пропаст и мала и средња предузећа која тренутно раде легално. Стање у ком се налазимо је последица светске кризе исто колико и пропале приватизације, ендемске корупције и незајажљивости политичких партија. Да имамо одговорну државу барем према тренутку у коме јесмо, не бисмо имали више од стотину државних агенција или гувернера Народне банке са пет пута већом платом од председника државе који је правда тиме да она долази из сопствених прихода НБС, као да је то нека приватна фирма. По тој логици и полицајац и судија требало би да све казне што наплате гурну себи у џеп, јер ће то, авај, бити гарант њихове независности.

Социјалне тензије се могу ублажити социјалним дијалогом, што значи да држава мора да брине за све подједнако – и за оне на врху и оне на дну. Иста пажња мора се поклонити најугроженијим, ако не и већа, као и члановима клуба „Привредник” када на пример они траже да држава прискочи у помоћ њиховим задуженим компанијама. Ови последњи располажу много ширим арсеналом лобирања и уцењивања од пуког блокирања улица, али било би веома политички кратковидо потценити улично незадовољство које је за сада неартикулисано. Та кратковидост се огледа и у томе да практично ниједна политичка партија у Србији не пледира да буде заштитник радника, сељака или пензионера (уз изузетак ПУПС-а који представља политички нонсенс). Један од разлога је тај да су до сада партије углавном финансирали „победници” српске транзиције али други је да је веома опасно користити социјално незадовољство у политичке сврхе јер је то врста горива које веома бурно али и кратко гори.

Једино могуће светло на крају тунела може бити то да овакве теме морамо третирати као најважније политичке теме не гурајући их на медијску маргину. Морамо исправно да поставимо приоритете да нам се грешке из прошлости не би понављале.

Центар за нову политику