Ne vredi. Oni jednostavno ne shvataju u čemu je problem. Nastavlja se po starom uz ustaljenu praksu izmišljanja praznih izgovora. Ružna slika šibicarenja u srpskoj politici pokušava se ulepšati žuto-plavom pozadinom u nameri da sve ostane isto. Nije cilj više da Evropa, tj. ona njena ideja koja još uvek negde nešto znači, dođe u Srbiju, već da mi ovakvi kakvi smo, sa fasadnim institucijama, korupcijom, zaplašenim pravosuđem i kleptokratskim strankama uđemo u Evropu. Ne traži se podrška za promene, za poboljšanje nečega, već indulgencija (popuštanje) i razumevanje za sve naše slabosti i mane.

Način na koji smo dobili šamar od Venecijanske komisije za Nacrt zakona o izboru poslanika govori o dubokom nerazumevanju cilja i smisla demokratskih promena. Prvo se mora objasniti zbog čega je ovo „venecijansko” mišljenje toliko negativno i puno kritike da se stiče utisak da su članovi komisije bukvalno bili uvređeni poslatom besmislicom i da im je fizički bilo muka dok su je čitali, da su morali sebi da daju oduška za sve ono što je do sada srpska strana slala na mišljenje. A tu je zaista bilo svačega, od sadašnjeg Ustava, preko seta zakona o reformi pravosuđa do ovog najnovijeg izbornog zakona. Sigurno je da se u Venecijanskoj komisiji još pamti epizoda sa reizborom sudija kada je biranim i stručnim rečima savetovano našem ministarstvu pravde da preispita celokupnu konstrukciju ocenjivanja sudija. Tada je sa naše strane „zahvaljeno na pozitivnim komentarima” i pristupilo se reizboru po prvobitnom naumu, a znamo svi šta je posle bilo. Zato je sada ovo mišljenje mnogo „ćiriličnije”, eksplicitnije i ne može se ni na koji način zlonamerno protumačiti kao podrška.

Sada se više nisu birale reči. Predlog zakona o izboru narodnih poslanika se vratio potpuno „uneređen” a da njemu nije ostalo nijednog pošteđenog člana. Jasno je kao dan da vrhovi stranaka ne žele da izgube kontrolu nad skupštinom, da ne žele da imaju ljude sa biografijom i integritetom u svojim redovima. Zato se i često služe lažnim argumentom da ne smeju da „oslobode” svoje poslanike da razmišljaju svojom glavom, jer bi odmah ponudili svoj mandat najboljem kupcu. Pa da li je moguće da u Srbiji nema 250 nepotkupljivih koji mogu da predstavljaju svoje građane? Ma kolike bile razmere moralne krize to jednostavno nije tačno – ima ljudi sa kojima se možemo ponositi i koji bi dostojno branili interese građana. Međutim, takvi ljudi ne žele da budu objekt negativne selekcije u političkim strankama, koje se kod nas sastoje od vođe, uskog kruga aparatčika i amorfne mase bezimenjaka koja traži uhljebljenje. Nađe se tu i neki vremešni intelektualac, tj. disident za ukras.

Mi smo svi nekako navikli na veliki broj ljudi u našoj politici, tj. parlamentu koje viđamo na televiziji kako nešto objašnjavaju ili obećavaju, ali koliko se često zapitamo – ko su u stvari oni? Šta su oni ikada u politici uradili da bi zaslužili status predstavnika građana koji im se toliko sviđa? Jedino što njih gura napred u karijeri su ili lične veze sa „vođom” ili to što umeju da „slože žvaku” pred kamerama ili na nekom sastanku. Da li su nekada pretpostavili interese građana interesima svoje partije? Zato je nažalost i istina da izbori ne mogu rešiti probleme, jer će matrica i kalup ljudi koji donose odluke ostati isti.

Sa takvom „ekipom” Srbija može samo da se vrti ukrug, dok će pošteni i pametni gledati da se sklone od takvog društva i da pobegnu što dalje. Zato i ne čudi bojazan da će ukidanjem imperativnog mandata u parlamentu nastati pijaca jer je to posledica načina odabira sadašnjih poslanika.

Poenta je u tome da građani moraju da znaju unapred ko će ih predstavljati i zbog toga stranke ne smeju da menjaju redosled kandidata na listi posle izbora. Što je u izlogu mora biti i u radnji. Takođe, poslanik mora da štiti prvenstveno interese građana koje predstavlja, a tek onda stranke koja ga je predložila. U tome je naravno sprečen blanko ostavkama koje nigde, ali baš nigde, ne postoje u Evropi. Opet se vraćamo na staru krilaticu – mi hoćemo u Evropu, ali pod našim uslovima. Ne razume se zašto se stvari moraju promeniti i misli se da ćemo mi nekako šarmirati te strance i preveslati ih. Bila bi bolja varijanta kada bi Brisel ili Venecija naučili da tako ne može, nego da to urade građani. Ne govorim o nekakvoj revoluciji, već jednostavno svako treba da se zapita koji je njegov interes da glasa na izborima. Da li ćete na predstojećim izborima znati ko će glasati u skupštini u vaše ime i ko će se boriti za vas? Ukoliko to ne znate i ukoliko će se vašima glasovima sutra manipulisati, onda stvarno ne znam koji je interes nekoga da ispuni svoju građansku dužnost. Stranke ne mogu da stavljaju građane pred svršen čin, pre će biti da će biti obratno.

Centar za novu politiku