Данашња Европа је другачија од оне пре финансијске кризе, која се опет разликовала од оне пре маја 2004. Наравно, са предстојећим институционалним променама у начину фискалног управљања унијом, лако је претпоставити да ћемо 2014. имати посла са неком новом Европом.

Уколико упоредимо период од пре десет година када је бивши председник САД Џорџ Буш редовно звао телефоном британског премијера Тонија Блера како би нпр. осигурао учешће европских земаља у рату против Ирака, са данашњицом када се председник Обама чује са Ангелом Меркел барем једном недељно поводом „европског дуга”, стичемо јаснију слике прерасподеле моћи на континенту. Наравно, не треба ни поменути да се „црвени телефон” Дејвида Камерона још дуго неће усијати од позива из Вашингтона.

Ово је пре свега последица изостанка Велике Британије из „шенгена” и еврозоне, чиме се она са једне стране изоловала од штетних последица кризе, али са друге стране и од одлучивања о свим важнијим економским, а тиме и политичким питањима. Наизглед се чини да је Европа опет у рукама немачко-француског „концерта”као што је и била барем до мастрихтског споразума, али у сада сасвим другачијим околностима. Као прво, свет се много променио успоном Кине, повратком Русије и растом нових економија попут Индије и Бразила. Европа мора да се бори за своја тржишта што намеће потребу за што јединственијим ставом око економских али и спољнополитичких питања. Друго, сиромашније (читај јужније) земље ЕУ које су у еврозони више немају средство за одбрану својих економија коме су прибегавале кад год нису могле да уравнотеже свој трговински баланс. Пошто више немају своју валуту наравно не могу ни да изврше њену депресијацију и тиме „на кварно” учине свој извоз конкурентнијим. У таквом окружењу оне земље које су извозно оријентисане имају далеко већу корист од заједничког тржишта и валуте. У принципу, није толика добит тих економија у заједничкој валути, колико у непостојању националних. Ова корист од еврозоне ће се временом само увећавати за извозно оријентисане земље попут Немачке, док је перспектива Грчке, Италије, Португалијеи Шпаније без обзира на то да ли ће банкротирати или не – нимало ружичаста.

Зато и јесте одлично питање да ли би рецимо Грчка поступила паметно уколико би се вратила на драхму. Сигурно би цена била огромна у прво време, али би временом Грчка стекла већи простор за смањивање трговинског дефицита као главног узрочника задуживања. Уколико би је у томе накнадно следиле друге јужне земље то би онда био крај Европске уније, барем оне која одговара садашњој највећој европској економији –а то је Немачка. Веома занимљив податак је тај да је извоз Немачке у септембру ове године поставио нови рекорд – 91 милијарда евра месечно. Значи, гледано споља, еврозона у исто време доводи до процвата Немачке и агоније других земаља попут Грчке и Италије.

Пре него што сви јурнемо за антинемачким слоганима,запитајмо се шта су узроци немачког успона. Сигурно је да удела има и историјска чињеница да је током хладног рата Западна Немачка била главна адреса помоћи САД које суу њеној стабилности и успеху виделеглавну брану од даљег ширења СССР-а. Није случајно што је источни блок пао са падом Берлинског зида, после чега је Немачка била најбржа у привредном ширењу на његове бивше чланице у централној и источној Европи током приватизације. Ту треба тражити разлоге због чега ове земље не деле судбину јужне Европе. То штосе Србија још како-тако носи са кризом треба објаснитичињеницомда се највећи део нашег извоза ослања на тражњу из Немачке (у септембру повећан за 21 одсто). Ипак, било би велико заваравање уколико би разлоге наведенога тражили само у геостратешким околностима и ако би превидели традиционалне културне вредности немачке нације попут организованости, дисциплине, односапрема раду, презирапрема корупцији и посвећености идеалу владавине права. Ништа од тога није спорно и то је оно што је ову земљу учинило најбогатијом земљом Европе, имајући у виду сав њен потенцијал. Ту нема никакве теорије завере. Занимљива је недавна изјава немачког министра финансија Шојблеа на питање да ли Немачка хоће да управља Европом; одговорио је да се зачуди када на састанцима ЕУ министара финансија њему увек првом дају реч.

Међутим, поставља сепитање да ли је опстанак ЕУ, замишљене као заједнице једнаких, могућ у условима економске неједнакости? Уколико се преброди финансијска криза, ЕУ може опстати само у условима чвршће фискалне контроле сиромашнијих држава од стране богатијих. То ће довести до још већег политичког раслојавања држава чланица,с тим да ће врх пирамиде све више користити ЕУ само као ресурс за преговарање на за њих битнијим форумима – Г8 и Г20.

Иако се овај модел чини релативно могућим – његов највећи непријатељ биће демократија. Грађани већине држава ЕУ неће прихватити овакав „дил” и то је свим противницима несуђеног грчког референдума било јасно као дан. Србија о томе мора на време да размишља.