Недавни избори у Финској последњи су у низу избора у ЕУ који су показали пораст популарности евроскептичних и антиимигрантских странака. Претходно се слично десило у нпр. Шведској и Холандији, док практично у свим државама умерена десница постаје мање умерена.

Овај повратак национализма на европску сцену довео је и до реанимације теорије о национализму као врсти психолошке компензације за економске тегобе. Према овој теорији, човек који је материјално збринут опседнут је тиме како да увећа своје богатство и нема никаквих других а поготово не агресивних преокупација и тежњи.

Супротно томе, немаштина и економска фрустрација стварају потребу да се пронађе и казни кривац за своју ситуацију, што је по правилу припадник неке друге (нпр. религиозне или етничке) групе. Бескрупулозни политичари онда користе ову збуњеност фрустрираног народа и нуде му жртвене јарце (обично политички слабе припаднике мањинских група) које ови некритички прихватају.

Међутим, веза између материјалног стања, хедонизма, милитаризма, нетолеранције и агресије према другим групама и психолошки и историјски далеко је сложенија. Већ у старту се види да скора дешавања у Европи не одговарају овом моделу – пораст национализма и евроскептицизма изражен је и у земљама које имају релативно мале економске проблеме а не (само) међу европским дужницима.

Из неког разлога се често заборавља да су и ратови у бившој СФРЈ почели у време Анта Марковића када је економски стандард био на свом историјском врхунцу. Санкције, хиперинфлација и сиромаштво су настали касније, као последица ратова, и нису могли бити њихов узрок. Као што је Џефри Блејни анализирајући десетине ратова у претходних двеста година показао у књизи „Узроци рата”, један од главних узрока рата је перцепција (оправдана или неоправдана) да рат може да се добије, а та перцепција је често изражена управо у земљама у којима је економска ситуација повољна, нарочито ако је то у односу на ону њених непријатеља.

Све ово не значи да пораст деснице у Европи није последица фрустрације. Фрустрација постоји, али то је политичка фрустрација која је последица дугог игнорисања народне воље и наметања решења с врха – од стране, у доброј мери, неизабране бриселске елите. Свима су већ познати проблеми око усвајања европског устава где су референдуми максимално заобилажени. Незадовољство имиграцијом и забринутост због ширења ислама такође трају већ годинама и у сваком случају су се појавили далеко пре последње економске кризе.

Политичари попут Саркозија и Камерона, који се сада просто утркују ко ће пре да објави пропаст мултикултурализма, не усмеравају јавно мњење, већ заправо са њим, и то са поприличним закашњењем, хватају корак.

Неке идеје, ма како у начелу добро звучале, једноставно нису оствариве ако их не прихвати огроман број људи. Идеја нових или наднационалних држава је једна таква идеја. И дан-данас у Србији може да се чује како је идеја Југославије била фантастична али јој народ није био дорастао. Али ако ишта, тај аргумент показује да је идеја заправо била проблематична. Идеја која добро звучи на папиру а пракса је стално изневерава гора је него она која је већ на први поглед сулуда и неморална јер је за сваку нову генерацију изнова заводљива.

Демократски дефицит Европске уније је опасан због тога што слаби везу између креатора политике и људи без чије широке кооперације та политика једноставно не може да се спроведе у дело. Не ради се о томе да је народ нужно мудар или безгрешан или уопште „бољи” од елите, већ да његове особине у суштини постављају границе изводљивости сваког пројекта поправке и реформе.

Функционална демократија јако успорава друштвене промене, тј. прилагођава их темпу којем су сами појединци, чланови друштва, заиста у стању да се прилагоде. Уместо тога, у Европској унији је под палицом бриселских космополитиских визионара дошло до рапидне централизације и стихијског увећања које је по свему судећи пребрзо за народ који живи на том простору. Европска унија се често пореди са САД, али САД су били потребни векови да дође у садашњу форму, а свако евентуално додавање нове државе (нпр. Порторика, чији грађани одавно учествују у важним сегментима америчког живота) пратиле би деценије пажљивог усаглашавања, уз обавезне референдуме.

На доста места може да се прочита како је битно да Србија уђе у ЕУ управо зато што би се на тај начин драстично променио цео систем, а и Срби на неки начин „уљудили”. Скорашња искуства у самој ЕУ показују да, чак и они који такву трансформацију имају као циљ, треба двапут да размисле о сврсисходности изабраног метода.