У Београду недавно одржана Стратегијска војна конференција за партнере (самит НАТО-а) изазвала је у основи три врсте реакција. На супротним половима су они који се евентуалном уласку Србије у НАТО принципијелно противе, тј. подржавају га, па су се у складу са тим определили и према овој конференцији. Између њих се налазе разне варијанте прагматичара који виде вредност у аргументима обе стране и који су, у зависности од околности, спремни да размотре обе опције.

Оно што је заједничко овим реакцијама је њихова перцепција НАТО-а као војно супериорне организације која ће постојати у најмању руку још много деценија. И они који НАТО виде као сушто зло истовремено га доживљавају као одлучну и добро подмазану војну машинерију.

Међутим, гледано изнутра, и нарочито из перспективе САД, није уопште очигледно да је судбина НАТО-а тако ружичаста. НАТО подсећа на некадашњу ЈНА при крају свог постојања – склеротичну бирократију препуну генерала који деценијама нису опалили метак и превасходно посвећену непрекидном увећавању привилегија својих припадника. Заузврат, ова хипертрофирана организација у својој кампањи окупљања све већег број земаља које имају све мање заједничких интереса има све веће проблеме у доношењу заједничких одлука и дефинисању, а камоли реализовању своје основне функције.

Као што се често дешава са организацијама које су у основи изгубиле разлог за своје постојање, НАТО има хипертрофирано одељење за маркетинг које покушава да се прикачи на сваку помодну идеју. Тако су на прошлогодишњем самиту у Лисабону у функције једне војне алијансе увршћене борба против епидемија и климатских промена. Команда НАТО-а запошљава скоро пет хиљада бирократа на које треба додати многобројне испоставе на гламурозним локацијама посвећене горућим безбедносним проблемима као што је утицај подморница на морске сисаре.

Затим, неко мора да снима спотове, пише памфлете и оцењује такмичарске есеје на тему НАТО-а. А неко мора и да организује пет хиљада састанака годишње на којима ће гомила особа без икаквог непосредног искуства са војском и ратовањем да презентује радове, разматра стратегије, посећује вечере и размењује визит-карте.

Упркос буџетским проблемима са којима се сусрећу многе њене чланице, и чињеници да је већина њих у процесу кресања ионако малих буџета за одбрану, НАТО неуморно упумпава новац у нову, гламурозну зграду Генералштаба, која са својим стакленим зидовима, уметничким делима, продавницама и ресторанима већ кошта скоро милијарду и по долара.

На први поглед, што НАТО има више чланица, то је јачи. И из перспективе неког ћате у бриселском генералштабу, увек спремног да увећа свој феуд, то вероватно и јесте тако. Али рачуница из перспективе Пентагона, Беле куће или америчког бирачког тела се поприлично разликује. А то је врло битно јер, иако се број чланица НАТО-а увећава, војно и финансијско учешће САД се не смањује, напротив (тренутно износи око 75 одсто). Рат у Либији илуструје не само бесмисленост ,,хуманитарних интервенција” него и чињеницу да је НАТО без америчке помоћи неспособан да реализује скромне војне циљеве.

САД добија врло мало додавањем маргиналних војски из земаља чије је јавно мњење одавно изгубило не само сваку толеранцију за војне жртве већ и вољу да малтене и промил животног стандарда жртвује за војску. То се рефлектује и на бојном пољу, на које велики број чланица које вербално подржавају војне мисије или не шаље војнике или их шаље под таквим ограничењима да они практично постају цивили којима је потребна заштита – дакле терет а не помоћ у остваривању војних циљева. С друге стране, многе ове маргиналне државе са собом доносе дугу историју за САД потпуно ирелевантних локалних интереса и нетрпељивости и у суштини САД чине таоцем својих одлука и околности.

Војска САД, као и војске свих осталих земаља чланица, врло лако може да постоји без НАТО-а, али обрнуто не важи. Амерички министар одбране пред пензијом Роберт Гејтс је недавно упозорио да амерички политичари и јавно мњење имају све мање воље да преузимају одбрамбене функције целе Европе и рекао да, ако се нешто не промени, НАТО лако може да доживи свој крај. То потврђују опсервације које могу да се чују од низа америчких политичара.

Наравно, то не значи да ће НАТО да се сутра распадне (нпр. анкета релевантних вашингтонских инсајдера показује да већина и даље верује да је НАТО користан за САД), још мање да је сврсисходно бахато изазивање функционера НАТО-а од стране српских новинара. Колико год имао својих проблема, НАТО за Србију може да буде велика опасност. Али значи да би, за промену, могао да се направи напор да се потенцијални партнер озбиљно сагледа из свих углова.