Становништво Србије је све мање и старије. Према подацима недавно објављеним у медијима, у Србији има више људи старијих од 65 него млађих од 15 година. Процене показују да у Србији сваке године нестане град величине Књажевца или Ћуприје.

Ова појава није специфична за Србију. Док у сиромашним земљама, какве су некад биле и Србија и друге развијене земље, жене у просеку рађају по петоро-шесторо деце, у Европи рађају мање од двоје. У неколико европских земаља просечан број деце по жени је испод границе за коју се сматра да је услов да одређена популација не одумре. Широм модерног света, све мањи број деце рађа се све касније у животу родитеља, посебно у случају високообразованих. Према подацима из 2005, на пример, 40 одсто факултетски образованих жена у Немачкој није имало децу.

Предложена решења? Увек једна те иста. Дечји додаци, бесплатни вртићи, дужа и боље плаћена породиљска одсуства. Томе додати и станове за младе, да се „деца” не секирају, јер опште је познато да су „наше бабе и прабабе већ у раној младости биле власнице станова са видео-надзором и брзим интернетом”.

Ово свеприсутно очекивање тек свршених дипломаца да се право из клупе уселе у свој стан, један је од најбољих доказа колико је изгубљен контакт са реалношћу. Пре само петнаестак година, био је успех одвојити се од родитеља пре четрдесете – у наравно изнајмљен стан. Али, од нас се данас очекује да ронимо сузе над судбином многобројних дипломираних стручњака за менаџмент који, ето, морају да „бацају” паре на кирију.

У том смислу и рађање деце постало је услуга која, богме, мора да се плати. Поправите породилишта па жене неће одустајати од другог детета због нељубазних лекара и прљавог болничког ве-цеа, иде једна теорија. А практично сви се слажу да је неопходно, на неки магичан начин, створити посао за младе, по могућству са високом платом, без могућности отпуштања, са бар месец дана годишњег одмора. Е, тада ће парови у Србији најзад стићи своје вршњаке у Африци, па ће као и они да приону на стварање породице ослобођени апсолутно свих других земаљских брига.

Овим се реалност буквално обрће наглавачке. Иако флуктуира од земље до земље и из године у годину, и зависи од имиграције, религиозности и других фактора, наталитет је низак свуда у развијеном свету не зато што је живот сувише тежак да би се имала деца, већ, напротив, јер је толико лагодан да деца постају озбиљан терет. И мушкарци, а поготово жене, данас имају много више опција како да испуне свој живот и време. Постоји безброј начина да и људи без деце нађу неки смисао и да се осећају срећни и реализовани. Штавише, нека психолошка истраживања показала су да су људи без деце срећнији од оних са децом. Стога, за модерног човека имање деце више не представља врхунац самоостварења, него, у многим случајевима, препреку истом.

Подмићивање рађања само појачава овакво виђење родитељства. Неки експерименти су показали да, кад се деца плате да се играју, она више неће да се играју ако им се не плати. На сличан начин, потплаћивање рађања убија и оно мало инстинкта који су се одржали. Кад се томе дода и непрегледна гомила „стручне” литературе посвећене родитељству, и постојање чак и школа за родитеље, младима не преостаје друго него да закључе да је родитељство у основи посао (и то посао који захтева школовање), који је бескрајно напоран и одговоран а, у крајњој тачки, увек недовољно плаћен. Па, коме је још то потребно?

Родитељство, међутим, није посао. А колико год пара да се да будућим родитељима – што се заправо увек своди на узимање новца од других родитеља, па и њих самих – они на деци неће зарадити. Јер, ни најобилатије надокнаде неће достићи десети део новца који ће родитељи током живота да уложе у испуњење дечјих потреба и жеља. На крају, поред материјалних издатака, деца захтевају и пажњу и време, а то значи одустајање од бар неких животних циљева и ужитака. И то се никаквим генијалним комбинацијама не може избећи.

Да би млади људи постали родитељи, они прво треба да одрасту. То, између осталог, значи и помирење са сопственим ограничењима и чињеницом да ће многе жеље остати незадовољене. Сви процеси, попут субвенција, стипендија и осталих привилегија, а чији је циљ да младе у основи изолују од животне реалности, успоравају њихово сазревање. Бескрајно дадиљање одраслих, уместо у родитеље, њих претвара у децу.