Организација „Save the children” већ десетак година објављује „индекс мајчинства”. Идеја индекса је да се земље света рангирају по томе како је у њима бити мајка. Овогодишњи „поражавајући” резултати су, по старом обичају наслађивања сопственом преувеличаном пропашћу, у Србији дочекани као потврда да нема горег места за живот на планети.

Резултати, међутим, пре показују супротно. Иако је рангирана лоше у односу на земље Европске уније, Србија је на 37. месту у свету, што је, имајући у виду број области (од корупције до слободе штампе) у којима је Србија на средини светских табела, сасвим солидан резултат. Чак и на математичким олимпијадама, за које се умишља да на њима побеђујемо, смо, од распада СФРЈ, тек прошле године први пут били бољи од двадесетог места. Србија је по пласману врло близу САД (31. место) где се неплаћено породиљско одсуство броји у недељама, а боловања по правилу рачунају у и иначе врло кратак годишњи одмор.

Али реалан резултат заправо је и бољи када се погледа у чему се „индекс мајчинства”састоји. Поред објективних мера попут смртности жена на порођају, у критеријуме рангирања су увршћене и разноразне политички коректне преокупације попут односа мушких и женских плата и процентуалног учешћа жена у парламенту – све ствари којe са мајчинством нисуни у каквојвези. Један од главних параметара који квари српски резултат је низак проценат жена којекористеконтрацепцију, што такође говори много више о нечијим предрасудама о непланираној трудноћи него било чему што утиче на свакодневни живот мајки.

У стварима које су у директнојвезисамајчинством, као што су дужина породиљског одсуства, проценат плате који се добија за то време, смртност мајки на порођају и смртност деце у првих пет година, пласман Србије је бољи од ионако солидног резултата: само у Шведској је породиљско одсуство дуже него у Србији,а у око половине боље пласираних земаља од Србије то боловање није покривено (па макари разним бирократским зачкољицама квалификоване) са 100 одсто плате. Упркос непријатним причама о нељубазном особљу и прљавим ве-цеима, у српским породилиштима, када је у питању оно најбитније, а то је живот мајке и детета, Србија је прилично близу светскогврха: рангирана у првих двадесет по релативно мањој смртности мајке и у првих тридесет по смртности деце млађе од пет година.

На вест о резултатима огласили су се активисти са добро познатим причама о женама које су после породиљског одсуства изгубиле радно место и послодавцима који нерађање постављају као услов запослења. У тим причама вероватно има истине, али то не показује да се у српском друштву мајчинство не цени адекватно него да прописане привилегије (које су, као што се види, прилично обилате и у светским размерама) имају своју цену.

Проблем је у основи у томе што је многе ствари врло лако рећи,а врло тешко или немогуће урадити, као на примерпрогласити неко право на папиру и реализовати га. Нема ничег лакшег него изгласати закон по којем сваки грађанин има право на плату од милион евра, али свакоме је јасно да би такав закон било немогуће спровести у дело. Слично томе, на папиру је лако прогласити право жене на породиљско одсуство од годину или две дана (а које са разним комбинацијама боловања, годишњих одмора, везаних трудноћа и сл. може да се претвори и у вишегодишње одсуство), али „чување” посла који се не ради у крајњој тачки може да се оствари само преко туђих леђа. И власници тих леђа ће, на овај или онај начин, легално или нелегално, у многим случајевима то покушавати да спрече.

Другим речима, да су породиљске привилегије мање, послодавци би се мање интересовали за репродуктивне планове кандидата и младе жене би лакше налазиле посао. А после годину дана одсуства, ни одсутни радник нити његов некадашњи посао више нису исти: тај посао или и даље постоји и одавно га обавља неко други (у чију је обуку уложено значајно време и ресурси), или се показао као непотребан и његово поновно увођење угрожава друге, сврсисходније послове и раднике који их обављају.

Упркос увреженој причи о ниском наталитету као последици трагичних услова родитељства, објективно говорећи, Србија је једно од бољих места на свету да се буде мајка. Такође, у односу на друге животне улоге, поред психолошке па и статусне сатисфакције, улога мајке у Србији је једна од компаративно привилегованих, у некој мери и на своју штету. Има много појединаца који тешко живе а и неких група које вуку дебљи крај. Свеукупно, мајке као целина нису једна од њих.