Српски медијски простор је, из неког разлога, екстремно америкоцентричан. Новинским вестима господаре догађаји из САД праћени огромним бројем коментара читалаца. Док велика већина вероватно не би могла да састави две реченице о питању пореских стопа у Румунији, Бугарској или чак Србији, све врви од жалопојки над пореским системом у САД. Стога не чуди да су недавни протести у америчким градовима наишли на топао пријем код српске публике. Обе групe краси не само завидан јаз између умишљеног и реалног разумевања америчког друштва и политике него, много горе, и једна општа политичка незрелост. Нажалост, оно што је у САД политичка филозофија остарелих хипика у Србији је далеко распрострањеније.

За почетак, ту је незаобилазан култ младости. За грађанина Србије, који је навикао да су му министри људи који нису прешли тридесету, где су странке у вечитој потери за „младим лидерима” и где се студентима одавно приписују политичка права која премашују права осталих грађана, нема боље гаранције да је неки протест на правом путу од те да њиме доминирају млади. Млади су, наиме, неискварени животним искуством па су самим тим најпоузданији морални компас сваког друштва.

Попут адолесцентских бунтовника, амерички демонстранти и њихови српски навијачи су убеђени да отвореном критиком Волстрита раде нешто јако храбро – да се боре против опаког система, да говоре истине које други ни не слуте, а и кад би их знали не би смели да их кажу; да се уздижу изнад гомиле и њеног конформизма – а све понављајући милион пута изречене полуистине и општа места уз пуну подршку филмских звезда, непосредног окружења и стопроцентну сигурност да ама баш никаквих озбиљних последица неће бити.

Демонстранти су огорчени статистикама о материјалним разликама у популацији као да се цео живот врти око предмета и новца. Умишља се да у САД хара сиромаштво иако се ради о људима чији је животни стандард виши од стандарда 99 одсто људи у историји цивилизације. Велика већина статистичке категорије „сиромашних” нису никакви изгладнели бескућници већ више него добро ухрањени људи који живе у становима који имају клима-уређај, машину за сушење веша и више од једног телевизора.

Демонстранти са Волстрита и њихови навијачи су убеђени да је за светску кризу крива некаква „дерегулација”, иако се количина прописа која регулише најситнија правила пословања свакодневно увећава стотинама страница. У реалности, основни узрок последње финансијске кризе јесте униформност понашања банака коју су произвели силни компликовани прописи: ако констелација прописа има неку ману – а што је немогуће предвидети управо због њиховог броја и комплексности – погрешиће не једна или две него све институције. Једноставно, тамо где је све прописано нема места да се мисли другачије.

Ипак најпогубније од свега је одсуство свести о огромном и далекосежном деструктивном потенцијалу сваке револуције. Сваког лета у Србији се са перверзном насладом стално ишчекује „врућа јесен” па су и ове америчке демонстрације побудиле наду да „почело је, почело”. Протести, па још ако се заврше револуцијом, се понекад доживљавају као боља, аутентичнија демократија, а не као њен пораз.

Основна функција демократије је мирна промена власти. Огромна вредност очувања мира није само у материјалним и људским жртвама који се на тај начин избегавају него у очувању климе стабилности и поверења међу грађанима која је неопходна за њихов просперитет. Друштва која су прошла кроз револуцију тешко постижу консензус о најфундаменталнијим питањима и деценијама бију давно завршене битке што их чини лаким пленом потенцијалних непријатеља. Сва срећа да није било „шестог октобра” и да је очуван континуитет демократских институција – у супротном би се за двеста година, поред четника и партизана, наши потомци бавили још и Досом и отпорашима.

Међутим, ова основна функција демократије се некако изгубила из вида, а демократији су почела да се приписују разна чудотворна својства базирана на нереалним претпоставкама о мудрости појединачних бирача и колективног одлучивања. Медијима је приписивана објективност, а бирачима воља и стрпљење да добијене информације непристрасно обраде и хладнокрвно примене при гласању. Уместо процеса, демократија је почела да означава исход, а свако одступање реалности од те замишљене утопије је постало доказ да демократија заправо не постоји. Срећом, плодове демократије уживају и они који су уверени да су је изгубили.